Ukrotitelj patuljaka

Čovek koji je, izvukavši se iz rake, rutinski obrisao znoj sa čela, blatnjavu krpu prekrio prašnjavom šakom na vrhu lopate i na nju legao podratkom, prisustvovao je najkraćem pogrebu na kopnu. Učinilo mu se da to dva mornara žure da potope leš, pre nego što brod potone. Odnekud, kao sa premca, jedna je žena pokušala da suzama bar malo razblaži uzburkani rastvor soli. I kao da su svi u grobnoj gomili zemlje videli trošan, prevrnut čamac.

Agostinu Sas su sa tog mesta odvukla dva cirkuska momka koji su žurili ka šatrama da sahrane zveri. Sa prevrnutog čamca vetrovi su joj donosili reči kojima je klovn Sos završio nekrolog za Serbera: “Moriem effugere nemo potest”. Svaki vetar joj je dovlačio odjek druge boje. Umesto Sosa slušala je ogromni hor klovnova čiji članovi postaju sve brojniji, ali i sve manji kako bi se svi rasporedili oko njenih ušiju. Hor je samo za nju iz carstva Hipnoa prizivao jedan stari san. Bila je to davna priča, često prepričavana i ponavljana u snovima, o tome kako je Sos dobio artistički pseudonim. Agostina sanja prepunu cirkusku šatru, blesak reflektora, dugi žagor, tajac, pa fijuk vetra pustinjskog. Spektakl počinje, kreće puzeći jer ka središtu puzi čovek polumrtav i polumrtvo vapi “save our souls”. Elegantnim korakom prilazi mu klovn, nudimu veliko povesmo pamuka i šeretski pita “Zar Vam nije lakše da izdišete skraćenicu SOS”.

Hiljade malih erupcija smeha stapa se u eksploziju od koje se trese šatra. Na tom mestu san se uvek kida, no ovog puta smeh traje i lepi se po licu čoveka koji puzi. Čovek s gađenjem briše lice, a lice, Agostini se čini, sliči Serberovom.

Hor malih klovnova tipa Sos se razilazi ponavljajući monotono “nemo potest, nemo potest…” Agostina broji i brojanjem se budi jer na mestu velikog hora malih pevača ostaje samo jedan kepec i taj joj šapuće “Ja sam Ledon, na redu je naša tačka”.

* * *

Centralna ulica varošice Zar, oivičena levim belogoričnim i desnim crnogoričnim redom, izgleda sredinom jeseni kao nemarno povučen rezdeljak kroz mušku raspuklu kosu. Po njenoj desnoj strani silovit vetar na čekinje četinara nabija poslednje muve, dok suprotice lišće žuri na početak novog velikog truljenja.

“Neviđena atrakcija – mladi konj matematičar pogađa koliko novca imate u novčaniku. Zanosna Selena hipnotiše slona trbušnim mišićima. Prisustvujte najvatrenijem poljupcu čoveka i lavice! Uverite se konačno da je bajka istinita, da postoje i Snežana i sedam patuljaka!”

“Bratimljenje osnovnih škola… koncert folklornog ansambla… igranka do zore…”

“Obaveštavamo cenjene građane da će kraj varoške tržnice u subotu 22. oktobra dežurati ekipa za transfuziju krvi. Učestvujte u spasavanju ljudskih života!”

Sasvim zagubljen u mnoštvu raznoraznih plakata koji i levom i desnom zidu Centralne ulice u varoši Zar daju izgled oglasnih novinskih stranica, kisne, suši se i bledi mali kvadrat šarenog papira, sličan davnim reklamama za mirišljavi sapun ili maramicama na kojima zimuju dunje. Tanani ornament, nežan tako kako nežan može biti samo onaj koji vezu laki prsti na đerđefu, uokviruje naročitu objavu:

SERBER KINKS

-ukrotitelj patuljaka-

Tragično izgubio život 22. oktobra 1977. godie. Zahvaljujući razumevanju varoških vlasti biće sahranjen 23. oktobra u 16 časova na groblju varošice Zar.

Ožalošćeni:

Uprava i artisti varijetea “Terminal”

* * *

U času upokojenja Serber Kinks je bio pedeset i osam godina stariji i sedamdeset i šest kilograma teži nego onoga jutra kada su ga, nadomak kolibe usamljenika i čudaka Jagotije, našli mornari. Na prisojnoj strani planine Linaje upravo su tekli uveli jesenji dani, dovoljno dobri za sabiranje poslednjeg poroda davno oplođene prirode. U Mrkolugu nije bil ničeg što je vredelo za branje i sakupljanje jer su tu vazda nicale i trulile samo gljive nad kojim sitne ptice umiru u letu. Sorber Kinks nikada ne bi hodio pod nebeskim i cirkuskim svetlom da tog jutra mornari nisu krenuli u Mrkolug da žuborom mokraće, otežale od rakije, zagluše šumor retkog lišća.

Agostinu je Serber našao uproleće 1958. godine u kutiji natopljenoj biljnim uljem “Ideal”. Oči su joj bile stare tek nekoliko sati.

U varijeteu “Laterna” Serbor se više nije pojavljivao.

Kada je opet odlučio da se bavi istim poslom Agostina je bila četvorogodišnja devojčica. Igrala se po vas dan sa sedam živih lutaka koje su slepo ispunjavale svaku njenu želju.

* * *

Agostina priča da su, izuzev Ledona, sve njene lutke bile neme. Sa Ledonom je razgovarala često, o svemu što im je u to doba bilo poznato ili nejasno. Pitala ga je čak i to da li zna u kojoj ga je trgovini kupio Serber i za koju cenu. Ledon ju je ubeđivao da se ničeg ne seća, osim da je jedanput davno dugo putovao u zubima velikog ruskog hrta, da ga je u nekom neviđenom kraju budio čovek bezdanih očiju sa zmijolikim trepavicama i nudio mu tanjir neprepoznatljive čorbe. Od tada, znao je samo toliko da mora da sluša glas Serberov i nju, Agostinu.

Agostina priča da je lutka sa imenom Žaral dvaput bežala u noć i dvaput je Serber vraćao. Posle svakog bekstva Žaralovo lice je za delić noći postajalo mnogo, mnogo starije.

Agostina priča da je posle sahrane Serbera Kinksa potonula u nekakvu maglu. Ledon je za tu maglinu znao, ali je gonjen vikom vlasnika varijetea ipak došao da joj kaže: “Vreme je za našu tačku”. Agostina je stigla da mu prošapće da te večeri neće nastupati u programu Snežana i sedam patuljaka, kada se Ledon srušio. Nad njim su već stajali klovn Sos i šest živih lutaka.

– Slušali su me pažljivo – počeo je Sos, dok se Ledonova glava trzala na levoj polovini vrata. – Samo sam ja znao prošlost Serbera Kinksa, sada je znaju i oni, a saznaćeš je i ti. Pod planinom Linajom u selu Liskovu zakleo sam se starcu Selimiru da ću mu vratiti pravo na smrt. On se i večeras tamo raspada no smrt ga ne traži mada je već davno proživeo ravan vek. Molio me da nađem čoveka koji je odrastao pod njegovim krovom i koji u šaci drži njegovu smrt.

– Dečaka kojeg je našao među gljivama u Mrkolugu Selimir je usvojio s neskrivenom radošću zato što se pod njegovim krovom nikada pre toga nije zibala kolevka. Tada su počela čudesa. Posle jedne gotovo do kraja probdivene noći, Selimir je iskočio iz košmara i odteturao se pod vedro nebo da se okrepi mesečinom. Namah je ustuknuo videvši da pred vratima spava kobila stojeći na dvema desnim nogama. Mravi su rastezali jezu pod njegovom kožom dok je pokušavao da se seti da li je sinoć zaboravio da zatvori vrata na staji. Usta punih ledenih zrna znoja Selimir je pohitao u sobu u kojoj se nalazila kolevka. Na grudima dečaka video je kućnu zmiju kako svlači košuljicu. Od tada Selimir više nikada nije zaspao. Selo je pričalo da čudesni dečak ustaje u ponoć i do svitanja goni kobilu kroz vrbake. Pričalo je selo da dečak lovi zečeve šapatom i da za sobom vodi, vezane za pojas tri lasice koje su umele nečujnim zviždukom da nateraju svaku pticu da porodi jaje. Kada se prvi put uputio ka Mrkolugu selo se nadalo da se neće vratiti. Svako je za njim bacio po jedan kamen, samo je Selimir na svoj kamen kanuo i jednu suzu. U Mrkolug niko danima nije zalazio sve dok vrane nisu objavile da se, obešeno o javor, suši telo čudaka Jagotija.

– Selimira sam sreo pre dvadeset i dve godine i tada mi je pričao da svetom hoda taj čovek koji je odrastao u njegovoj kući, hoda i otima mušku decu. Proždirao sam svaku Selimirovu reč jer sam tada bio prepun tuge za šestogodišnjim sinom kojeg mi je ispred očiju odneo neobično veliki ruski hrt. Na žalost, Selimir nije znao gde se nalazi moj dečak. Rekao mi je još samo to da čovek kojeg moram da nađem na grudima nosi zmiju.

Agostina priča da je Sos govorio dugo, da je pominjao cirkus “Laterna” u kojem nije uspeo da ulovi Serbera. Potom mu je izgubio trag, pa ga opet našao. Bezbroj puta je video zmiju na njegovim grudima. Često je razmišljao da li da gleda tetoviranu zmiju koja izgleda kao živa, ili živu zmiju koja izgleda kao tetovirana. Kad je Serbera namamio u strujno kolo visokog napona slika na grudima je izbledela a jedna zmija je hitro otpuzala.

Agostina priča da je Sos alkoholom lečio patuljka od Serberove bolesti. Jedino Ledona nije ubedio da pije. I priča se da je Sos te večeri došao k njoj da patuljcima i sebi ispuni još jednu želju. Počeli su da se svlače, zaigrali su oko njenog kreveta, najavljivali su orgije sa Agostinom. Vrata su se s treskom otvorila i nekakav čudan pas je svukao Sosa koji je već bio na njoj. U vratima je stajao Agostini nepoznat čovek koji je mirno gledao kao psi kidaju meso.

* * *

Agostina i ja živimo u istoj kući, kuvamo u istom sudu i mnoge stvari su nam zajedničke. Upoznao sam je na skromnom dočeku nove 1978. godine, organizovanom krišom od osoblja neuropsihijatrijske klinike.

Naš spokoj ne remeti ništa. U savršenu tišinu u kojoj živimo ponekad uđe samo cijuk vetrokaza sa krova.