Share This Article
Safet Hadrović Vrbički, Iskopavanje vatre, DAMAD, Novi Pazar, 1993.
“Iskopavanje vatre” Safeta Hadrovića Vrbičkog je njegova, dosad, najkompleksnija zbirka poezije – složeno poetsko tkivo čije sagledavanje priželjkuje hermeneutički pristup, komparaciju i traženje najpogodnijeg mesta na skali duhovne perspektive. Nakon zbirki “Ne reci nikom” (1988) i “Zoja” (1991), Vrbički postaje znatno određeniji spram teme koju zadaje. Motivacijska dominanta “Iskopavanje vatre” je Duh i njegovo pročišćenje, Zlo i njegovo otkrivanje. Ono što ostaje kao najupečatljivija karakteristika ove knjige jeste polifonija, dualizam apstraktnih ekstremiteta (opozicija: svetlost – tama, dobro – zlo, ljubav – mržnja, um – neum…) i, kod sandžačkih pesnika, jedan raritetni prosede uočljiv kroz nesređeno prisustvo elemenata koji predstavljaju nanzaku dramske poezije. “Himna”, prva pesma u poeziji “Iskopavanje vatre”, glorifikuje metafizičko Ja, veliča Kreaciju kroz plemenit ali i naivan pristup ovom idealu:
Pjesma sam
Koju je Čovjek
Uz pjesmu stvorio
Svoj joj udahnuo lik
Kažu da je narcisoidnost posledica nesreće. Pesnikova želja je golema, bar koliko i tuga (možda Juga, V. Stefanovski: “Što si južnije, pesme su tužnije.”) koja, u ciklusu “Korijeni vatre”, naizmenično smenjuje stihove prepočetne upitanosti i radoznalosti koja prihvata rizik, sa stihovima često, ali i nikad dovoljno, obrađivane teme nadiskustvenog:
Ko to prede moćne niti
Što su Tajnom obaviti
Svi budući dani naši
Saznat želim: o Fravaši?!
Izrazita je težnja ka harmoniji ljudskog duha, katarza svakog ponaosob. Pitanja postavlja na relaciji čovek – viša sila. Viša sila jeste Bog i, spram nje, pesnikov stav je jasan, teološki izbalansiran a u literaturi već poznat:
Čovjek, rob je sam po sebi
tim što jeste a bio ne bi
Ili sve je igra neka
Moćnog Boga izdaleka.
Ovde mi na pamet pada čuveni stih genijalnog francuskog klošara i tvorca Les fleurs du mal: “Konce koji nas pokreću Đavo spušta i diže.”
Tema misije, pesnika na putu otkrivanja (čini se, već, izvikane) istine, proteže se kroz celu poeziju Safeta Hadrovića Vrbičkog. Svestan je činjenice da taj zadatak uspešno može rešiti samo onaj koji je za to i odabran:
Blagoslovi gorda kćeri
…………………………………….
Prevedi me preko zida
Zar – koprenu ispred vida
Odmakni mi – da sagledam
Svijeta ovog kraj i bezdan.
Pesnik ne ostaje inferioran ni u odnosu na konkretne izazove doba. Reaguje na ustrojstvo i, opet, imamo odnos čovek – viša sila. Odnos pojedinac (pesnik) – institucija (sistem) i njihov večni antagonizam. Institucija kao konkretna projekcija vladajućeg (dodao bih i vladinog) mišljenja data kroz sublimaciju socio-političkih i moralnih odnosa:
Pomozite mi da zaradim kruh
Da ostanem Pjesnik. Da sačuvam Duh
Kako me ne bi izbacio preko vrata
Neki suludi birokrata!
Vrbički Pesnika dovodi u niz iskušenja. Podržaće ga Hor anđela i Ponoćni Duh koji je personifikacija Kreacije. U ciklusu “Julske paklene vatre”, napadaće ga duhovi Tame, Obmane, Pohlepe, Laži… Posrnuće postaje realna mogućnost, no, Vrbički, odbrambenim mehanizmom sna, spašava od konačnog pada.
Ciklus pesama “Za novu pogaču” politički je najangažovaniji, što će reć, poetski najslabiji. U strahu od banalnog, poezija, kao i Igra, ne podnosi direktno saopštavanje. Ona čitaoca hoće isprovocirati da razmišlja, ne da parazitira. Na momente, Safet Hadrović Vrbički, zagledan u nesagledivo, ne vidi ono što je pred njim. I dešavaju se pleonazmi: “Nosi teret bremena”, “… plamom/gorućim”, kao i gomilanje sinonima: “… da urazumi. Opameti!”, “Zar – koprenu ispred vida” ili “Snaga i volja. Moć”. Desiće se čak i jedna preterana pesnička sloboda u stihu: “Lav što šumu rikom brani”. Ostaje greška – šuma nije areal u kojem boravi lav. No to je već problem kvantitativnog u poeziji. Semantički ideal Kennetha Burkea, da ostvari deskripciju pomoću eliminacije stava, Safet Hadrović Vrbički nije uspeo. Nastavimo li dalje, stižemo do, meni, najdražih pesama, pesama o Ocu:
Moj otac škrt na riječima
Pred vratima susreće neznanog gosta
Sakatim osmehom sa pola usana
Da bi ga potom s čuđenjem ispratio
Njegove oči najviše liče vodi
U lijevom nosi parče zemlje
U desnom želju da što bolje rodi!
Na golemoj sandžačkoj muci – temi odlaska – Vrbički je napravio intimnu l’analogie univorselle. Kod majstora Mihaila Bulgakova srećemo taj odnos između levog i desnog oka. I dok tamo imamo simbol kolorita, ovde imamo simbol egzistencije.
Kada se poetski materijal uspešno oblikuje, onda govorimo o poeziji:
Duša mu se uvije kišom, kao guja
Kao car, što na proplanku dubi
Otac; na sve spreman. Kao oluja
S jeseni se u nešto daleko izgubi.
U neki svijet, on polako ide
Korača tako, pa stane. Kao da nešto vreba
Nigdje ništa. Sve prazno. A njega vide
Kako se pokisao vraća sa svoga pogreba!
Za one koji studioznije budu radili na poeziji “Iskopavanja vatre”, ostavljam i mogućnost u izvesnom tonalitetu crnogorskog ideala čojstva:
Prvi put smo se muški napili
U ime ljudskog progresa
Prvi put sam čuo riječ komunizam!
Otac se prvi put valjano izljubio
Sa svojom puškom!
U poslednjem ciklusu pesama “Ugljevlje” pjesnikova (za)ostavština, vraća se na problematiku Duha, Istine, Prosvetljenja. Somnus est image mortis. Dakle, davnašnjim i večnim temam pesništva. Još odlučnije će progovoriti protiv onoga što je u nama najružnije: “Svakog trena Put nam prekrivaju / Pred očima – zraka sve je manje / Vrebaju nas nesreće i tame / Danju varkom, a noću čikaju / Zli dusi iz svoje pomame / Kao korov obrasta neznanje!”
U ovoj borbi, Safetu Hadroviću Vrbičkom, treba poželeti sreću.