Share This Article
Da li je moguće prevesti s jednog jezika na drugi misli, asocijacije, simbole, metafore, ritmove, rime, zadržati cezuru, broj slogova; hoću da kažem da li je moguće prevesti jedno tako složeno umetničko delo kao što je pesma? Svakako da nije moguće! Da li ja ovo izgovaram jeretičku rečenicu? Da li ovom tvrdnjom opovrgavam i svoj i tuđ prevodilački posao?
Prosto rečeno, prevođenje poezije je prenošenje složenih pesničkih misli iz jednog jezika u drugi. Prevođenje nije ništa drugo već stvaranje savršenog eha. I bukvalno mislim na eho koji nastaje kao odjek glasa u nekom prirodnom prostoru gde se reči ponavljaju uz izvesno zakašnjenje i izvesno zvučno deformiranje. A te deformacije zavise od vrste prostora gde se reči izgovaraju. Tako je i u prevođenju poezije; deformacija zvuka i ritma pesme, gubljenje artikulacije, zavisiće od nadarenosti i osećaja za sopstveni jezik. Poznato je da postoje dve vrste prevoda: filološki i pesnički. U poeziji ne postoji ovaj prvi. Bukvalno ili filološko prevođenje poezije je nemoguće, zapravo i nije jasno šta bi se iz pesme moglo bukvalno prevesti, s obzirom da ona retko ima sadržaj. Vrlo je dobro poznat slučaj da su mnogi pesnici bili sjajni prevodioci poezije s drugih jezika, zapravo samo su oni uspevali nekako da stvore eho, odnosno da sačuvaju privid originala. Takvi su bili u svetskoj poeziji Nerval, Rilke, Pasternak, itd.
Rasprostranjen je običaj u svetu da pesnici koji su u nemilosti kod aktuelne vlasti ili su ugroženi na neki drugi način, dobijaju slobodne, filološke prevode, a zatim prepevavaju poeziju; drugim recima, udahnjuju joj dušu. Naročito je ovaj običaj bio raširen u vreme Sovjetskog Saveza. Tako je prevodila pesnikinja Muza Pavlova, i pesnici Viktor Sosnora (on je čak prevodio “Gorski vijenac” iako nije znao ni jedu reč srpskog jezika), i Josif Brodski.
U mom skromnom prevodilačkom radu i iskustvu na dvadesetak ruskih pesnika, uvek mi je bilo lakše da prevodim savremene pesnike, odnosno više su mi “ležali” oni koji pišu u slobodnom stihu, čija poezija ima ironično-humorističnu notu. Takvi su bili već pomenuti Viktor Sosnora i Josif Brodski. Za prevođenje Sosnorine poezije potrebno je izuzetno snalaženje u sopstvenom, maternjem jeziku. Njegove mnogobrojne pesničke igre, sinonimi i homonimi, na koje on računa, treba adekvatno preneti, odnosno treba do tančina osetiti njegove namere. Kako izaći na kraj s imenicama vor, vorovka, vorona (koje u našem jeziku znače lopov, lažljivica, vrana), koje pesnik dovodi u direktnu vezu, i ponaša se premanjima kao prema izvedenicama. Kako rešiti ovu igru u ruskom jeziku koja je čista slučajnost, odnosno pesnikova domišljatost, jer u našem jeziku sa ovim pojmom ne možemo započeti čak ni deo te igre? Kako zadržati na okupu lopova, lažljivicu, vranu? Dakle, prevodilac mora da se odrekne suptilne jezičke igre i da pokuša pomoću kovanica da u svom jeziku napravi neku sličnu.
Drugi pesnik, Josif Brodski, tip je pesnika koji piše intelektualnu poeziju, i zahteva od prevodioca snalaženje u pomoćnim naukama, jer je u protivnom nemoguće izaći na kraj sa mnogobrojnim referencama koje se odnose na ličnosti, mesta, događaje, mitologiju, itd. Zapravo, prvo se moraju razrešiti ključne asocijacije pa tek onda pristupiti prevođenju. Takav je bio slučaj pri prevođenju ciklusa od četrnaest pesama o leptiru. Problem je nastao već kod naslova ciklusa Babočka. Prevod ovog pojma na naš jezik je leptir. Da, ali tim se ne rešava enigma već tek počinju nevolje i dolaze do izražaja one jezičke razlike koje se mehanički ne mogu preneti, kao što je bio poznati slučaj sa Pastenakovljevom zbirkom Žizn, moja sestra. U ruskom jeziku žizn je ženskog roda, a u našem muškog, dakle, normalno bi bilo prevesti »Život, moj brat«, ali to nije to, pesnik je rekao sestra. Ako se prevede sa »Život, moja sestra«, onda nema slaganja u rodu. Isti slučaj je nastao sa pojmom babočka. Ova imenica na ruskom jeziku je ženskog roda, a u našem muškog. Cela poema je građena tako da se odnosi na ženku leptira, jer pisac pravi suptilnu igru poredeći je sa ženom. Ako bismo, kao što sam u početku nameravao, preveli sa leptirica, čime bismo na prvi pogled izbegli filološku zamku (jer imenica leptirica u našem jeziku postoji) upali bismo u novu, entomološku. Napravili bismo grešku protiv posebnih nauka, kako kaže Aristotel. Jer u nauci o leptirima, leptirica ne označava leptira ženskog roda, već posebnu vrstu noćnih leptira, koji nemaju raskošnu lepotu dnevnih insekata, našta je naš pesnik izuzetno insistirao:
Na krilcima tvojim
Zenice, trepavice,
Da li lepotice, ptice –
Čiji detalji,
Reci mi, čije je to lice, Leteći portret?
Ili:
I ko bi taj juvelir
Što, ne mršteći veđe,
U minijaturi pređe
Rukom ceo svemir…
Pokušao sam da stvorim, ili bolje rečeno da predložim nov pojam koji će predstavljati ženku leptira, pa sam Babočku preveo sa Leptirka, zadržavši ženski rod, misleći na dnevnu vrstu (kojoj su svojstvene raskošne boje), i stvorivši novu reč koja ne postoji zapisana u našem rečniku. Smatram da su pesnici ti, koji nekada iz potrebe, a nekada iz igre, stvaraju nove reči. Nažalost, ova moja tvorevina se nije primila, pa je lektor (ili priređivač) vratio na Leptirica i tako se poema u knjizi “Izabrane pesme Josifa Brodskog” (SKZ 1990) pojavila pod tim imenom. I još nešto: pri prevođenju ovog ciklusa pesama pokušao sam da potražim izvore u Džonu Donu, znajući da je ovaj engleski pesnik veoma blizak našem Josifu Brodskom. I Džon Don peva o jednom insektu, o buvi, koja je na duhovit način predstavljena kao neko ko spaja muškarca i ženu, (jer je nestašni insekt skočio sa jednog tela na drugo i tako ih preko krvi povezao u bračnu vezu, a da se oni nisu ni dotakli), ali ona očigledno nema nikakvih dodirnih tačaka sa Leptirkom Josifa Brodskog.
Na početku ovog teksta rekao sam da ne verujem u mogućnost prevođenja poezije, međutim na kraju tvrdim da verujem u potrebu prevođenja poezije. Ko uspešnije, ko slabije. Zavisi koliko će pesnik biti inspirisan originalom, Jer ja, kao istoričar umetnosti, imao sam prilike, da prelistavajući knjige iz slikarstva, vidim na stotine reprodikcija Mona Lize. Sve su bile drukčije! Nijedna nije bila 100% verna Leonardovom delu. Sve je to zavisilo od tehničkih mogućnosti štampanje. Tako i u prevođenju poezije: u odnosu na original (s time se moramo pomiriti), prevedeno delo mora imati itekakve nedostatke. Za utehu Gete je rekao: “Ali ma šta se reklo o nedovoljnosti prevođenja, ono ipak ostaje jedan od najvažnijih i najvrednijih poslova u opštem svetskom prometu”.