Geto

VREME SMUTNO! U grad su bahnule raščerupane vojaške horde sa svojim plenom. Prljavi vojnici-plenici u polu-uniformama, razdrljenih košulja, rašniranih cipela, bez opasača; polupijanci sa puškom niz nogu; idu gradom nudeći, od zlatare do pekare, razne zlatne odlivke, prstenje, burme, lančeve. Idu kao šugavi, okuženi kugom, ne sijući strah no prezrenje. Nude vrednote, ispred Lipe, ljudima pogodnim za sve osim za haram, osim za trgovinu jadom koji se zove ratni plen. Niko ne kupuje ništa. Ima i straha, ima i pretnji, ali niko ne kupuje ništa. Mnogi ni da poglednu blago u njihovim rukama. Okreću glave i odbijaju, kao meso crkotine, “truhlo zlato”. Blago teško na ovom i još teže na onom svetu. Gledam, na dlanu jadnika od ratnika, gužvu svakojakog, i tankog i krupnog, zlata, gledam i ježim se nad njom. Onaj lanac je stajao sigurno na vratu neke nane, možda nekoć iz Stambola donet, na dar od sina, od devera, od muža. Onaj prsten liči na prst moje bike, ne daj bože, ali tako je nežan kao što može biti samo prsten na njenom domalom prstu. Vidi, menđuš, ašik-menđuš, lep ko oko, sa listovima, onim starinskim, dostojan Fate, sigurno. Bože, kad pomislim kako je ovaj grad trošan, kako je plemenit, kako ga volim. Mislim: nema blaga kojim ćeš, jadni junače, otrovati njegovu dušu, hej, vojače. Nižu se tako sile trgovaca tuđom mukom, tuđim malom. Vitla mržnja nad njima, jer kupci su Turci, a vidi, kupovati neće, jer trgovci su oni, a vidi, trgovati neće. Šta je ovo, jado, pitaju se armade gologuzih probisveta? Kakav je ovo narod, neće za bagatelu ovo bogatstvo, neće ni džabe da mu ga damo? Neće krvavo. Ovo je avnojevska močvara između montažnih carinskih punktova, između Beograda i Sarajeva, dalekog Istoka i još daljeg Zapada; karantin pod kontrolom čistača svesti etničke radio-tv-inkvizicije. Država koja ne haje za fluid miroljubivosti i tolerancije, pred svaku kapiju postavila je policijsku kućicu. Državu pod čijom se zastavom zlikovci zaklinju na vernost i domoljublje, kad-tad, pregaziće haos, preplaviti beda i zaobići istina. U ovoj zemlji zlikovci se zaklinju u rodoljublje, haos čepi granice, beda valja bunt iza brda i dolina, i “pravda” sustiže nepravedno izgovorenu, ubojnu reč. Oni retki, ostali ovde da pridržavaju fenjere u mrkloj tmuši, dobro znaju i vide šta nas čeka. Nisam se plašio onoga što je prošlo, plašim se ovoga što dolazi: mir koji nas je “zapahnuo” počeo je u Beogradu, na rubu propasti, ide preko ove provincije i završiće ratom u Pokrajini, tamo gde su najveće zamlate današnjice proglasile mržnju, i sve njene sluškinje, za vrhovno načelo “borbe za opstanak”.

BESTIDNOST VOĐA prelazi okvir imenovanja. Nemam više reči za ljudsku patnju, osvetu, vlastoljublje. Rane koje su počele zaceljivati, duboke i bolne, u milosrdnosti neosvetoljubive, bez pamćenja, – sad su raskopane. Raskop više boli i beznadežno ga je lečiti: nema leka ni mehlema koji može lako leći na boljku. I ono malo poverenja, teško sticanog u između većinaca i naroda s greškom u imenuna, vrednog kao suho zlato, kovanog u ćelijama sveopšte hapsane, – sad je konačno uništeno. Vratili smo se pod senke vojnih šatora, pod senke svojih zastava, u svoje male osvetničke predumišljaje. Izbačeni smo iz ljudske vrste i vraćeni u večernje škole nacionalnih jurišnika. Nije postavljen berlinski zid, ali je položen grob na svaki prag kuće sneveselog čoveka-manjinca. Ko to misli opet gaziti preko pragova-grobova u svoje zabrane?! Ljudi kojima je dosta grobova i “ćeranija”, neće pristati na izazov i krvavo rešenje. Zapodevati razgovor, makar i sa okorelom vlašću, bolje je no u skamenjenoj poslušnosti izvršavati velike planove malih vođa, osuđenih na propast čim im se desi “mir, čim im izmakne mač ili im podbaci mržnja”. U zemlji gde je veliki intelektualni promašaj ne biti policajac, spsovac, julovac, novinar Radio Bratstva ili dopisnik Večernjih novosti, strašno je biti čovek. Interesi, aduti, pozicije, opozicije, CIE, UBDE, službe, resori, ministri, – postali su jutarnji zalogaji čemera, preventivne pilule, gatke. U suženju geografskom i domoljubnom, i maternji mi liči na maćehinski jezik. Lična isprava na ausvajs. Šira domovina na inostranstvo, zavičaj na susednu zemlju, rodni grad na logor. Poznanici na islednike. Stranci na haške policajce. Budućnost na bratoubilački vojni staž. Etnički omeđenu, “filozofiju” trpljenja nametnula nam je režimska služba za dovršetak istorije. Predradnici i izvršioci tih radova prvo su prekopali stare grobove, očistili kosti i namamili žive ljude u kosturnice grehotne tragedije. Uzorni baštovani sad poravnjavaju rovove i seju travu zaborava, onu iz doba “bratstva i jedinstva”, dobru za košenje po groblju i parkovima. U čaršijskoj razgovornici ljudi naglas zbore ono što ne misle i odmah sami poveruju u ono što su rekli. Oni nemaju drugog izbora. Između onoga što im režim uskraćuje i onog što im nudi, uzimaju samo ono što se može “pojesti”. Glad, kao početak i završetak naše “slobode”, ima svoj upor u iskustvu, svoju snagu u uceni, pokriće u bosanskoj tragediji, grč u stomacima dece. Režimska medijska kamarila, mašinerija satanizacije bratstva-jedinstva, ubačena u šešeljiziranu stvarnost nove države, poduprta tenkovima, priprema nas za “razmenu i trampu”, kao ostatak već raseljenog naroda.

TELOHRANITELJI DIKTATURE, naoružani do zuba, demonstriraju odbranu “pravne države” pred šačicom uplakanih žena, štite poredak kojeg je ugrozio “unutrašnji neprijatelj”. Narod sa štamparskom greškom u imenu, ponovo je opomenut “svrgnućem”. Na terenu, oštra pera državnih mastiljara, otpravnici poslova rts-službi za indoktrinaciju, razmileli po raškoj zemlji, poraženi izostankom “bunta” u narodu s greškom u imenu, – odašilju antrfilee na gotove tekstove svojih redakcija. Šute mediji! U stranačkim hronikama lokalni “političari” žustro raspravljaju o poljoprivrednim radovima u našem kraju; – u opozicionom carstvu mrtvih vlada praznina koja se “prazninom hrani i ništavilom brani”. Veliki trgovci nesrećom montirali su svoje unosne kioske za preprodaju prostote kojom se hrani svaki gledalac Trećeg dnevnika. Mi smo ljudi izgubljeni u sužetku domovinskog prostora. Blede su u nama naše ljubavne i vojničke zakletve. Nad pragom svake naše kuće, u dovratku, stoji okačena suha maternja reč o koju ukućani vešaju smrti kao o klin kofu vode. Ne zaljubljujemo se više na prvi pogled, ne čitamo rodoljubive pesme, ne gledamo državnu televiziju, ne putujemo bez straha, ne ležemo bez Slobodne Evrope. Čitanke su nam očišćene, udžbenici puni “istorije koja teče”, atlasi kusi, matematičke zadačnice “ostrašćene primerima iz života”. A Bosna gluha. Stid koji obuzme učenika pred profesorom za kartonskom tezgom na buvljoj pijaci, težak je kao kijametski dan. Zaista mi nismo krivi. Mi ne znamo. Iseljenja koja slede utabaće nove puteve kojima će, opet, teći kolone nevoljnika u neizvesnost, bilo da idu ka Bosni, Turskoj ili Evropi. Pet porodica, jutros, u mrazini, iseljavaju iz prostorija stare medrese, a njihovu sirotinjsku partu izbacuju kroz prozore. Ovi ljudi nikad više neće živeti sa svojim detinjstvima pretvorenim u prašinu, zauvek lišeni navika da u kući, kakva god da je, najlepše sanjaju. Samo ljudi u svojim kućama s ljudima bolje merače. Smelije drugima gledaju u dušu. Računaju sve “okruglo” i sve im je na okupu. Isterani iz svoje zavetrine, grko će se sećati streha, senki svojih bližnjih pod njima; i plafona, tih nebesa sirotinjskih, dubljih od mašte. Sećaće se svakog kamena u avliji o koji su se godinama spoticali, koji se tanjio dok su deca rasla. Sećaće se glasova, šutnje u noćima, pod jorganima. I dugo, od danas, sećaće se prve strave posle izlaska iz kućnog azila. Izlaska u “sužanjstvo”, carstvo večite nepravde. Nikad život nije na strani nemoćnih, ali plemeniti su uvek uz nejake.

POŠTO PLEMENITOST jeste snaga, ne metafora iz “propale klasike” – uzdam se u Boga da će ova šaka nevoljnika, pred nailazeću zimu, pod nečijim širokim krovom naći sebi dom, za potkrepu svoje poljuljane vere. Grehota je bacati u nečare sibijan, stare i sirote. Strpljenje koje ugroženi imaju, veće je od bogatstva koje nikad nisu imali. “Sirotinjstvo” je krhko, nežno i osetljivo. Lako se kruni duša koja u siromaštvu skuplja trohe. Nad njima strepeći, bojim se uzdaha bolesne žene, plašim se detinje suze, strecam od progunute reči, i zebem od svake “pravne strane slučaja”. Pored svih nevolja, moralnog rastrojstva, u duhovnoj mlakosti koja se dograđuje estradnim i političkim poganlucima, – sustiže nas konačno i šapa neonacizma, zapaha šešeljijanskog etno-narcizma. Mržnja, raspirivana desetak godina u tihoj zemlji, u razne svrhe, na raznim nivoima, posebice u državnim medijima, postala je i jedini ljudski okvir, stanje koje ne priznaje distancu ni promišljanje. Mržnja je zavetno osećanje. U državi-samici, odljuđeni vojnim mapama, vojvodovim transverzalama, paljanskim raspamećivanjem, – stasavaju pobožnici tame, vernici bez vere. Etnički domišljivači bajki, čuvari rasne i genetske čistote, zabarikadirani u bunkerima hordaških “institucija”, pustahije i banditi, oformivši društvo-monstruma, povlastili su idioteriju i posvetili bingoizam. Naša stvarnost, po meri “memorandumista”, puna je krvi i srama. Proći će vekovi a da se neće moći sagledati ništa sem njihovih zločinjenja. Evo, na dan opšte žalosti, ne vidim na državnoj televiziji Predsednika, ne čujem njegov “veličanstveni govor” nad mrtvim dečakom Duškom. A treba samo reći da je ubistvo trinaestogodišnjeg Roma, zloslutnost i tragedija. Inače, ne prođe ni nedelja a da se, u ovoj slobodnoj zemlji na brdovitom Balkanu, bar jednom na dan ne spomenu Turci. Slušajući Bulatovićeve raspuštene pristalice na ulicama, možemo pomisliti da su Turci upali u Crnu Goru i stigli do Cetinja. Na zidovima osvanuli su grafitni meseci i zvezde umesto već odomaćenih kukastih krstova. Vaskoliko većinstvo, čujem, ugroženo je iznutra ostatkom turske imperije i biološkim futurizmom manjinske populacije. Velika Država, stešnjena i politički blindirana između arheološke Turske i biološke Albanije, teško da može preboleti celovitost Bosne i, u ovom trenutku, moralnu nezavisnost Crne Gore. Po izjavama režimskih lidera, očekivati je da uđemo u još jedan “oslobodilački” rat protiv “crnogorskih Turaka”.

GLEDAM NA TELEVIZIJI: LILIĆEVIbalsamovani brci, nasleđeni od oca Staljina, padaju u zaborav, – ne može svako ni iza brkova večito stajati. Da se može, lepo bi stajali i na licu Radmile Milentijević ili Biljane Plavšić. Čujem: Ugljaninu vera ne dozvoljava nakit. Vidim: Rugovi umesto omče procvetao šal, Draškoviću lepo stoji zvezdica Danica, Bulatoviću pali podočnjaci preko brkova. Kažu: Milu se pleme poturčilo. Šešelju, slutim, iznutra klija mustać, ko Adolfova tufna. Oni kojima brkovi rastu na pogrešnom mestu, – završiće kod haškog berberina. “Nikad se bolje nije živelo ovde no danas, kaže jedan skorojević, trgovac, učesnik u dobrovoljnoj i patriotskoj anketi na lokalnoj televiziji, – i da se on nada “boljitku”. To bolje vreme je, evo, ovo vreme, kad razni špekulant troši “stečena blaga”, ćeifeći. Običan i potrošen svet jedva ispunjava obaveze prema sebi i goloj državi, koja je uvek tu, nezajažljiva. Što sirotija, to smernija “narodna masa” poštuje sve čvršće svete zemaljske zakone i buni se samo kad su nepogode. Politika je ne interesuje a ogrezla je politikom koja se vodi između četiri ćoška, kao u ispovedaonici. Politikom koja niti šta ume niti zna šta hoće, obična svetina brani se od svake odgovornosti za ono što se dešava mimo “njene volje”. A drugi izabranik svete muze šutanja, na drugu temu, kaže da beleži u tefter sve grehe onih koji ne poštuju nju, svetu šutnju, zaštitnicu došljaka. Knjiga grehova, verujem, nije tanušna, jer društvo zapisivača i notaroša u našoj varoši biva sve veće i tiše, jer piše. U svakom trenutku, na svakom mestu, dakle, naš šutolog-uča malim plajvazom između dva prsta beleži grehe svojih bližnjih, brbljivih nezadovoljnika. Čaršija oseća onoliko koliko može da otrpi. U trpljenju ima nečeg što stimuliše ovo jalovo preživljavanje u harčenju suviška vremena. Zamislite, na trenutak, ovog trgovca-uču kako ispod tezge, umesto doručka, drži otvorenu knjigu na kolenima, jednim okom zvirka u balandžu, drugim guta štivo o “oslobođenju od rada”. Na šta bi tad ličio ovaj svet!? Izgleda, rat je jedino vreme kad se ima obilje vremena. Čaršija kao ova ne voli one koji su iz čaršije, pa joj se oni stalno “ulaguju ne opominjući je na njene mahane”. Dokazi da su ovde živeli i plemeniti varošani, vidljivi su tek na grobljima. Ovo vreme novog kolektivizma i “prvobitne akumulacije kapitala” stislo je oko svakog mislećeg stvora svoj steg jednoumlja; banalizovalo komunikaciju među učesnicima u življenju koji, naglas, iz petnih žila, sriču spasonosnu lozinku za ulazak u “carstvo saplemeničko”. Kad jedan narod fizički nadživi sopstvenu duhovnu katastrofu, njegovo održanje zavisi samo od njegovih zuba. Kad drugi narod, duhovno poremećen u razvoju, savlada prvu misao o sebi i svetu, odmah pohita da je saopšti trećem, makar i noktima. U bolu jednih i zadovoljstvu drugih, krije se osećaj koji nadahnjuje “atletski duh” u telu nakaze.

REČI: “NIKAD SE BOLJEnije živelo”, priznajem, lepo zvuče. Ipak, život je nešto više od pukog žvakanja. Uprkos, pade mrak, oživljuje korzo, na korzou opet mlađahni, u grupicama, zijaju okolo, vrište, daju sebi oduška. Sve, odjednom, zamre pošto se silna mladost zakopa u bunkere kafića, zašuti od urnebesne muzike koja čak najsmušenije, čak i one najdrčnije predstavnike budućnosti učini mudrima u opijanju. Među mlađahnim ljudima koji još rastu, koji dolaze, ima u kafićima i onih koji su davno porasli a nemaju kud da odu, koji čekaju neku bolju budućnost kao novu godinu, uz halapljivo trošenje vremena koje nije večno. Čini im se da, dok čekaju, nada biva tvrđa a stvarnost lakša od sna u toplom “kupeu voza na jastucima”. Ovi nadobudni matorci, izgubljeni kao igla u snopu zrelog klasja, ispijaju svoja pića, dovršavaju svoje stare priče, podupiru godine otromboljene na jedno rame, i gledaju je li im isteklo vreme slobodnog izlaska u zonu mladosti koja, uprkos njihovoj kočopernosti, nikad neće biti na njihovoj strani. Među dobrim znancima čeka se nepoznata faca, ona koja će uneti promenu u još jednu svakidašnju, dosadnu noć, da spase već propali izlazak, zaludni trud oko izbora parfema, frizure, odeće i naučenog vica za svaki slučaj. U polumraku, u kom se samo konobar ne može skriti, male, vesele tužne glave, ukočene na telima koja podrhtavaju, mrdaju sa žiškama cigara ispred nosa, kao u čekaonici za transfuziju nade. Sleđenost bučnog prostora, gde su samo konobari nezainteresovani za slatkost dosade, i prividna bliskost zamišljenih pre no veselih mladih ljudi, podsećaju na regrutni kamp. Ne vojni, no onaj iz kog se odlazi – u nigde. Ili u smrt. U buduć nost koja je odavno počela, samo se ne vidi jer je počela rano. A njihovi očevi, dočekali ono što su čekali, začuđeni gledaju ispred sebe, da ne propadnu u neku od iskopanih rupa na putu, pomalo zrikavi ili previše stari, neuki za vreme koje su smislili sami, zagledani u ovo u šta se ne sme gledati punim očima. Jeza malih mesta, i još manjih kafića u malim mestima, sužava misli, kao groznica, pali blud umesto osećanja prisnosti, tupi instikte i podstiče zlobu. Ne mogu se na prste nabrojati ova sastajališta mladih u našem gradu. Ima ih na svakom uglu, u svakoj ulici. Ona su svetilišta, dobro raspoređena, onoloko koliko ih dosada dobro može raspodeliti. Lakše je živeti uz kafanu no uz pozorište. Lakše uz bioskop no uz operu. A tvrdim da bi nemoguće bilo živeti uz balet. Zato se u našem voljenom gradu svi trude da mladima olakšaju življenje. Odgovornih je puno. Onih neodgovornih ima koliko i dece po ulici. A deca, zapuštena do bola, tužna kao rano ustajanje, deca su roditelja bez dece, ovih veselnika koji leče svoje mentalne bolesti po tmušnijim noćnim mestima na periferiji ove periferije. Zavidim samo onima koji nisu bili strogi prema svojoj deci, ali su sad ponosni i zabrinuti kao pre. Ne zavidim nikome ko sad vidi da je umeo bolje. Plašim se samo onih koji jednako misle sad kao nekad. Ova deca ne znaju ni za ono nekad, ni za ovo sad.

BEZ PREKE POTREBE,pričam priču o sirotici, devojci koja je bila kao muškarac. Stariji u čaršiji zvali su je hopka, ljubomorne žene rospija, a mladi, oni koje smo zvali gilipteri, samo su o njoj sanjali. Volela je da pije, i da se bije. Sve je volela, čak i muškarce. Jednom su, sećam se, policajci ispod mosta u čaršiji provalili u leglo tada nezamislive slobode, tj. nemorala. To gnezdo bilo je nešto poput noćnog bara, za beskućnike. Toga jutra video sam kako iznose krevet iz jazbine u centru grada. Jedni su odahnuli, a mnogi moji drugovi prestali su da se nadaju o slatkom užitku na prljavom krevetu. Mnogo godina kasnije pročitao sam pesmu moga prijatelja, pesnika i prevodioca Sinana Gudževića, na temu javnih kuća. Govorila je o spasonosnosti tih “svetih” hramova za omladinu voljenog grada kojima već sperma kulja na uši. Evo, mimo literature, u gradu niču spasiteljni sveti hramovi, ne za ucveljenu socijalističku omladinu, no za azgine parajlije i esnafski bašibozluk čaršije. Pune su beogradske novine skarednih, a obrednih slika iz ovih tajnih i mračnih hramova. Ne rade te novine to zato da suzbiju nepoželjnu pojavu, niti da skrenu pažnju onima koji bdiju nad našim moralnim normama. Znaju novine, ovde se svašta i prodaje i kupuje, pa i one nude ono što se traži. Odmah su naši uzoriti drugovi-biznismeni instalirali, posred čaršije, prodavnicu veštačkih organa i pomagala za žensku onaniju. Narod se već buni, istinski se buni uvređen javnom rasprodajom veštačke muškosti. Nedostatak dobrog ukusa, sa puno blama, opoganio je jedino lepo mesto u centru grada, koje smo prozvali Šeherzada, pa poseljačili u Vrbak. Čaršija je postala Sodoma i Gomora. Koliko su domaći ljudi krivi za ovo stanje nije teško reći, i jesu za jotu više od taksiste-vodiča, Miše Pazarca iz Baljevca, koji mi kaže da “voli provod, život, lepe žene”, ali ne u svom gradu. Sad znam: destrukcije naše počele su ispod “naših ćuprija”. Iako odavno nema ni mečke ni mečkara u našim avlijama, iako su se stari praznici raznizali iz naših kalendara, – nad našom sudbinom svet se ibreti kao nad mečkom, jer ne shvata našu neuku narav. Kad deca gledaju mečku koja “igra”, ona ne znaju da mečka igra da bi zaradila hleb za sebe i za mečkara. Danas deca ništa ne znaju o našim podvalama. Prestali smo da idemo u vojsku kao na ispit, i ostali smo bez domovine. Javljamo se iz belosvetskih daljina, šaljemo pozdrave zaboravljenim garibima u zavičaju, naručujemo tv i radio čestitke, smišljamo puni život i nadahnjujemo bogaljasto pleme, bačeni na kazan i okućeni milostinjom u tuđini. Pune su nam oči a duše prazne. Niti nam se ko raduje, nit se kome radujemo. Kad ustajemo kao da krećemo u lopovluk. Kad patimo, svi pomisle da mrzimo. Ako se nasmejemo, nema kamenja na zemljinoj kugli da zatrpa naš krik u prazno. Kad nas jednog dana ne bude, kad za nama nahrupe prašine sa puteva, kad se za nama zatvore sva vrata, kad nas počnu zaboravljati i one najvernije reči, – tada će živnuti naši grehovi.

HTEO SAM DA PRIČAM o mladosti, a neprestano mislim na rasap duha, na ovaj rat, na propale politike lokalnih prodavača čuda, na svetsku zaveru, na posrnule starce! I bilo bi najbolje da nešto reknem o hlebu, svetinji o kojoj današnja mladež nema pojma. Bio je 17. april. Svratio sam na stan u ulici “M. Popovića”, da pokupim svoje papiriće na kojima sam, te čudesne noći, zapisao poemu “Septembar”. Ispred kapije stajali su specijalci, u teškim uniformama, pod šlemovima i pancirima. Najstrašnije su bile puške na njihovim grudima, poprečno obešene, kao u esesovaca i inih zavojevača iz nekog domaćeg rodoljubnog filma. Ušao sam na kapiju ne pogledavši ih, čak sam se malo uvinuo da ih, kao ukopane u zemlju, ne dodirnem. U stanu mrak i tišina. Seo sam i zapalio cigaretu. Mislio sam na ono što nam se, ludim studentima, dogodilo na autobuskoj stanici. Nekoliko policajaca sateralo je nas šestoro u jednu šupicu iza biletarnice do koje smo, ne znajući da je policijski sat, došli s namerom da pobegnemo iz grada. Držali su nas u zagušljivom polumraku nekoliko sahata, izvodili jednog po jednog na razgovor, a zanimalo ih najviše to odakle smo i šta smo, šta radimo u Prištini i bavimo li se politikom. Pustili su nas pod pretnjom da se sa njima nikad više ne sretnemo. Snage reda patroliraju dugim, tamnim prištinskim ulicama. Video sam ubijenog mladića pored zelenog kontejnera. Rupa na njegovim grudima disala je kao hidra, bljujući krv. Njegovo se lice pred mojim očima kamenilo, prelivalo nezdravom čistinom, ili pretećom vedrinom. Ubijen je pred svojom kućom metkom sa obližnje džamije, na kojoj je danima čučao snajperista. Dugo su posle gacali po lokvi ljudi u teškim čizmama, raznoseći krv tužnom zemljom. Smrt se tako počela kotiti u socijalistčkoj imperiji. Kad se krv pogazi, i besa padne, mislio sam tada. Sad praštam sve svađe mojim prijateljima, jer nisu imali izbora, kao ni ja danas. U teškim trenucima čovek se mora držati za nešto što ne truhne, ako ni zemlja kojom gazi sigurna nije. Nisam stanovao sam. Krevet do mog delila su dva moja znanca odranije, teista i ateista. Zapravo, njih dvojica – jedan dobar manjinac. U početku našeg drugovanja često sam se s njima svađao, zbog politike, zamerajući im neprestano pozivanje na vođe i istoriju. Kao pripadnik naroda s greškom u imenu, izazivao sam ih da iskoče iz okvira domaće folkloristike, ali su mi odgovarali, obojica u isti glas, da oni nisu krivi što ja nisam barem Turčin, i što sem nevere nemam sada ništa. Onda sam se pozivao na već mitsko i mrtvo jugoslovenstvo, poražen do kolena, i na svetu umetnost i na sve moguće pozitivne i negativne ljudske univerzalije.

TE NOĆI NISU DOŠLI na spavanje moji cimeri. Za nekoliko minuta strčao sam do gazde, udovca i profesora geografije koji je živeo sa majkom, na drugom spratu, u tek završenom stanu krcatom raznog kiča “iz Nemačke”. Bio je tih, i uljudan. Želeo je da uz mene nauči da pije kahvu. Trudio sam se i ja da mu pomognem pijući i inače više no što se sme i može podneti. I uskoro smo obojica do iza ušiju blatili pijenje čaja. U sumornim prištinskim danima, koji su ličili na turobne noći, jedina uteha i prilika za razgovor bili su ti trenuci kahvenisanja. Voleo je tada da priča o sebi, ali postrance, onako kako žene stidljivo pričaju ponekad o ljudima. O braći nije hteo da govori, pomenuo bi ih tek kad mu nešto pristigne od njih iz Nemačke, kakav luster, kvaka ili skupoceno ogledalo. O politici nije davio, ali je dobro mislio. Uživao sam slušajući ga kako, čas na albanskom zbog ostalih koji ne znaju ni jednu drugu reč, čas na “bošnjačkom”, priča o našoj propaloj prosveti, o nepismenosti na silu doškolovanih kadrovika, o nekolegijalnosti ljudi sa kojima radi. A često je završavao priču da će, kad bude odlučio da se ženi, doći kod mene, da ga oženim Bošnjakinjom, intelektualkom. Legao sam kasno, i u krevetu, u polumraku, pušio skoro do zore. Čekao sam da svane pa da izađem napolje i vidim je li išta ostalo od ovog sveta posle silne pucnjave i vriske ljudske na ulicama. Promišljao sam da tako nekako mora propasti svet pun dvoličnosti i mržnje. Ledio sam se tih godina od štrecanja ljudskog pred činjenicom da među njima žive i drugi i drugačiji ljudi. Stid me tek sad sustiže zbog prijateljevanja sa onima koji su na prijateljstva zaboravljali čim bi otvorili istorijsku čitanku. Puno je ožiljaka na mojoj duši od reči pisaca koje ne umem da zaboravim, jer upravo samo tako nanošene rane nadživljuju njihovu prizemnost i blatnjavu slavu, koja će se desetak godina kasnije taliti u ljudskoj krvi. Ulice su puste a izlozi na prodavnicama polupani. Mnogo mala je rasuto po celom gradu, i još toliko razneto od raznih ruku, koje ne prezaju od harama. Zatičem ispred kuće grupe uniformisanih ljudi, bojna kola, specijalce. Tek poneko pretrči ulicu, ko glavom kroz zid. Mrtva tišina uvukla se i ispod streha narodnog pozorišta. Mrtvo je i jutro obijenim snom zadihanog psa pored crvene cipelice u bari. Nosim torbu punu listina, praznijih od jutra. Mukom hvatane beleške tanka su potkrepa mladom školniku, koji se izgubio u besmislu nadolazećeg kolektivizma. Na izlazu iz grada, nasred ceste, polegao, raskoračen mitraljezac, crn ko zemlja, gleda me preko svoje cevi. Panično i preteći maše levom rukom, kao da raskriljuje zavesu, tera me da skrenem u blatnu njivu, da ga zaobiđem kao svoju smrt.

VEĆ GACAM PO ORANJUzgađen na samog sebe. Je li to moj branilac i čuvar otadžbine? Na raskrsnici postavljen tenk, a iza njega kolona kola okreće i vraća se odakle je i došla. Od sinoć grad je zatvoren, može se iz njega samo izaći. Dugo stopiram vraćenike i niko da stane. Tek oko podneva već sam u fići čoveka sa belom mahramom na glavi. Iza mene, na zadnjem sedištu, njegova snaha i unuče. Jedva razumevši šta traži, pokazah mu ličnu ispravu, a on me odmah upita:

– Hoće li dobiti?
– Šta?- pitam.
– Republiku!?
– Ne! – rekoh ko iz topa.

Nije me više ništa pitao i ništa nije rekao sve do raskrsnice, gde sam izašao. Dok sam zatvarao vrata, čuo sam šta je trebalo da čujem: Mađupi! Bio je u pravu! Moj život odavno ne vredi više od vojničke nadnice straha, u bedi i nesigurnosti, kojeg razvlačim i blažim nadom. Oni koje je rat “preoblikovao”, utisnuvši im na duše ožiljke koji liče na kratere, zauvek su se predali nekom svom “uverenju, vođi ili bogu”. “Hladnih i racionalnih”, normalnih ljudi vrlo je malo, jer je mnogo zabludelih okolo koji misle da im je dobro pošlo, koji ne umeju da gledaju ili dok gledaju vide ono što sanjaju. Ljudi se lako privikavaju na gubitak, zapravo ne lako, nego kako dolikuje “čoveku”. Gubitak ih čini oholima, bezosećajnima, drskima, i najčešće nepoštenima. Koliko je opšteg dobra u pojedinačnoj “sreći ratnog profitera” nezahvalno je reći, jer on, tobožnji patriot, sad hrani nekoliko savremenih “robova”, ljudi sa “dna”. Takvi imaju svoje aršine za “uniženi svet”, aršine kojim pridržavaju pantalone oko svojih stomaka. O gubitku se ne može pričati. O dobitku još manje. Nečemu što traje nema suda. Gubitak tek treba da dođe, da se sabere sa njihovom pustotom. Da se umnoži sa našim strahom. Da se podeli sa nečijom decom. Naša muka i traje ovako dugo jer niko ne priznaje da je izgubio i, da se prejeo mučnine. A izgubili su oni koji mrze, sve više mrzeći svedoke svoga poraza. Svedoka je mnogo. No, oni su preplašeni, i neuračunljiva je njihova reč. Kao kad otepa jezik, reči sps-govornika na televiziji kuljaju same, prelivaju se preko usana, krnje, nejasne, rekao bih ničije, prazne i lažne. Možda je teško poverovati da su reči ničije, ali jesu.

UBOJITOST RAZBIBRIŽNOSTI, koja ima napudrano lice i bele rukavice, može se meriti stotinama hiljada žrtava zaraženih virusom “slatkog izumiranja”. Beščašće koje pozira na tv-ekranima, koje se preliva u opustošene živote ljudi koji više ne znaju ni što ustaju ujutru, godinama se proizvodi da bi porušilo barijere u svesti ostatka opustošene generacije. Otpor kojega je u početku bilo, i koji se nije na vreme prepoznao i osnažio, zamro je sa strašnim odlascima ljudi u svet, odlascima koji nisu ništa drugo no zbeg i beg od ništavila. Ovi koji su ostali ovde više nemaju izbora, niti umeju izabirati išta osim ono što su im nametnule turbo-estradne zadušnice. Lako je danas učiti mlade da “uz pesmu harče budućnost”, koja će biti beznadnija što nam sada bude veselije. No sutra, bojim se i večeras, neko će, po ko zna koju cenu, rešiti da ode tamo gde nema ovakve “svirke”, tamo gde se više gradi i radi na izgledu duše, gde se poštuje “čovekova ličnost”, ali ličnost kojoj prvo iz nedara iščupaju džigerice. Kao nikad pre zabrinut, ovim putem pitam gospodu koja ovde stoluje, da li zaista ovoliko vrede njihove ambicije da vladaju s prestola prošlosti u ime budućnosti koja će stići, makar sa zakašnjenjem? Kako, kad sve ovo mine, misle dočekivati one koji će dolaziti sa milion razloga za bar po jedno pitanje na koje će morati da im se odgovori, makar i šutanjem iz kojega se nikad neće prozboriti. Znajući ih kao “ugledne”, pitam ih, u čudu, kako kao vršioci “preke vlasti” pristaju na ovaj pomor, kako smeju da zaspu u ijednu noć ovog pakla koji u našim domovima vlada doziranim tv-bljutavostima i neodmerenošću? Neka se bar, ako nije kasno, sete da su i oni, da su i njihovi bližnji deo ove čaršije! Može se i drugačije voleti ova zemlja!

OPET JE SUBOTA, i još jedan dan bez “Naše Borbe”, dan u provinciji koju je već preplavila žuta novinska hartija, listovi za razonodu, senzacionalni časopisi i, dabome, intrigantne gologuzanke-slike. Kako izgleda dan u provinciji bez nečega što je uporno pobeđivalo i provinciju i njene žitelje? Upravo kao svaki drugi dan, ali nezapočet N.B. koju su mnogi kudili, neki hvalili, pa na kraju svi na nju postali imuni, uostalom, kao na sve što je zahtevalo malo više pažnje i strpljenja. Imunizacija stanovništva u provinciji na uticaj nezavisnih novina, a posebno N.B., tekla je uporedo s krizom unutar ove novine i opasnom krizom spolja, tj. iz sveta “naših kolonija”. Manjina koja je ostala verna čitanju uopšte, čitaće i dalje, makar i lepu književnost. Oni koji ove subote kupuju neku drugu dnevnu novinu, nisu ni osetili da se i ta preko noći nepogoda desila. Da je Vlada ili Policija ili neko dežurno Ministarstvo zatvorilo ili ugasilo N.B., digla bi se opšta frka, pljuštali bi apeli, reagovanja, peticije, prizivali bismo uglas međunarodne faktore, ovako: i vuk sit i ovce na broju. Ono što je vlasnik N.B. uradio za ovaj sistem, to nije postigla ni R. Milentijević, a izgleda da je u poslednjem trenutku podvig izmakao i Šešeljevom ministru. Ministarstvo informisanja mora, na dostojanstven način, kako to ono zna, uručiti, po mogućnosti, neki još nezahrđali orden zasluga sa crnim kracima vlasniku N.B., čoveku koji je do jučer, čak, “najslobodnije mislio”. Konačno, i mi smo sa njom, “Našom Borbom”, još jednom pali u ništa, iz čega nas više neće vaditi ni Evropljani ni Amerikanci, a ni mi sami nećemo pohitati da izađemo, makar na beo dan. U mraku se bolje živi, pored furune na kojoj kipi kazan sa krompirima i cvrči sirovo drvo. Možda baš i nije dan, ali nije ni mrak. “Naša je Borba” imala lice, i imala dušu. Porasla je, ali nije stekla i punoletstvo. Možda ćemo sutra “čitati” Koraksove karikature u “Danasu”, u “Feralu”. Možda ga više nećemo sretati nigde osim u “Vremenu”. A bilo je dobro sve njih zaticati u N.B., na zajedničkom poslu, iako je svima, pa i njima, zajedništvo isklijalo na pupak. Nisam uzeo u ruke Brčinovu novinu još od vremena kad je ona bila samo organ Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije – ispod koje je čovek mogao rahat da konači. Skoro sve pametno što je napisano o ovoj truhloj državi, kao najbolje savete režim je dobio upravo od novine koju neopasuljeni svet sve manje čita. Lojalci čitaju režimsku štampu, otpisani nezavisnu, “bezgrešni” ne čitaju ništa, a gospoda na vlasti sa zadovoljstvom sluša Treći dnevnik i slavi pobede, “u ratu koji ova zemlja nije vodila ali ga je dobila”. Znam da bi ovu tvrdoglavu zemlju, kojoj su se usladile pobede, bilo dobro privesti na razgovor sa istorijom, i ubediti je da odustane od smrtonosne namere da, okrvavljenih ruku do lakata, pozira g. Koraksu!

DOSADAŠNJE FORMALNO demokratuckanje pokazalo se kao najsavršeniji vid manipulacije ljudima koji su polako ostajali i konačno ostali bez ičega.NapuŠtajuĆi ČarŠiju,u autobusu gledam da sednem što bliže starini, hvatam mesto odmah iza njegovih leđa. Dok pod nama drhti, pitam ga po čemu to ja ličim na deda. Stari šuti, kao da me nije čuo. Strpljiv sam. Razgledam mu suhe vratne žile, mic-po-mic. Košulja mu je čista i kao behar bela. To znači da se jutros, za puta, starina presvukla i da mu je sinoć, pošto se okupao, žena pripremila presvlaku. Starima na put valja ići u čistoj donjoj rubini. Uvek sam se divio premudroj starosti, odbrani od smrti belom košuljom. “Pa, ličiš, brate, jer i kad si tu, nikome ne smetaš”. Prolazimo kroz najtešnju ulicu na svetu. Pelene sa balkona stružu po krovu i prozorima autobusa. Zapahnjuje me opojnost crvene zaprške. Gledam jednog čoveka koji grabi pred nama, jednom je nogom na trotoaru, drugom na kolovozu, reklo bi se da hramlje. Na prozoru, svekrva i snaha, ozbiljne kao mumije, ispraćaju dan. Žar golih ciglenih zidova bije mi u oči. Nedovršeni radovi na putu, kofe s vodom i krečom, rastrti tepisi pod mlazevima beline sa ženskih kolena. Upišana deca u kartonskim kutijama na ivičnjacima. Jedini u gradu, semafor na trgu ne radi. Sećaš li se reči onog ludog Jeknića iz Sarajeva: “Koliko ovde dnevno gine ljudi u saobraćaju?”, zgranut me pitao vozeći nas ka hotelu. “Nijedan! A, bogomi, odsad se to ne zna”! To je bilo davno. Zaustavlja nas policija. Ne, vojska. Maskirne uniforme. Naše misli su postale kratke kao fitilji. I kad se ništa ne traži, ovakve se kontrole preduzimaju da se građanstvo natera da misli kako je ono zbog nečeg negde osumnjičeno. Moj strah, izazvan sumnjom, jači je i istinitiji. Starina ispred mene ne obraća pažnju na domoljubne osumnjivače. I baš će se na njega okomiti. Proveravaju ga, ispituju, saslušavaju. Pitaju ga za njegove sinove: gde su, kakvi su, šta i gde rade. Bore li se za “našu” stvar? Starina šuti. Počinju da mu drhte ruke. Počinje ceo da podrhtava. Već se trese i sedište pod njim. Jedan uzima od mene moju legitimaciju. Zagleda čas u nju, čas u moje oči. Brzo napušta autobus. Pratim ga kud će. Iz vojnih kola proveriće u bazi podatke o nama. Grupica se vojna raspršila po autobusu. Niko glas ne pušta. Čuje se muva koja sleće na starčevu kapu. Crna je i usijana. Da je veća od psa, znali bismo kakva su stvorenja iz onih neviđenih svetova dečačke lagode. Vraćaju mi ličnu kartu, iz ruke u ruku. Ovo je kraj. U dalji se već žuti prvo svetlo, uokvireno modrinom; iako jedva pomeram ruku, dodirujem po staklu tu moju zvezdu koju godinama grčim na jednom mestu. Verujem da zvezde na nebu, one daleke, više nemaju nikakve veze s nama, ljudima na zemlji. Jer da imaju, verovatno bi mojoj duši sada bilo lakše. U kakvoj teškoj prilici, moj otac bi umeo da kaže: “Kako god da ga obrneš, dugme ima samo rupu”.

ČOVEK JE, U VEĆINIslučajeva, Niko, negativ lica sa tv-ekrana. Njegove reči kojima se služi ne liče na usta u kojima borave. Nisu slika duše, nego odraz pustote u kojoj gospodare oni koji ubijaju rečima: svemogući spikeri i lažni pisci, očevi i pooci nacija, priučeni rodoljupci i promašeni kadrovici. Nije reč ni izumrla ni izlizana od upotrebe. Samo je izgubila svojstvo u imperijalnoj navali parolaške epike samogovornika. Postala je Jednostaleška, Jednoumna. Nepromenljiva, kusa i krnja, padežima nepokrivena. Preselila se iz magičnog azbučnika u kabinet novog maga, isprana, presložena, jednosmislena i gola. Takva je, kao tane, da lakše dopre do naše svesti, zavetrine, natovarena sećanjem na bivši život. Kad uhvatim, i to sve češće, po nekoliko usijanih reči iz usta ili pera “nežnog uče-govornika”, one zacvrče u mojim ušima kao olovo u hladnoj vodi kad se lije strava. Narod uzima onoliko reči koliko ne dostigne hleba, često više hleba a manje reči. Kad zalogaj oposni, reči postanu slatke i lako svarljive, uz sve manje jediva. Gorčina koja se ne spira više ni učenom vodom, postaje osetljiva i utoljiva. Šta bi drugo narod bio no zavisnik od jediva i stomačnog epskog gradiva: debelo uho i provaljen stomak. Kada bi neko izmerio nered u kom se nalazim, sigurno bi uvideo da on ima svoje jezičko pokriće, svoj upor u lažima koje, kao demoni, nastanjuju naša bića. Nismo se mrzeli dok nam nisu rekli, nismo bili ugroženi dok nam nisu rekli, nismo znali ovo što znamo dok nam nisu rekli. Rekli su nam sve, i kao da nam je zadnje to što smo čuli. U mom je danas, krnjem, jeziku mnogo “mrtvih” reči, kao mrtvih ljudi. Možda rečima “pogubljenim”, i ovima koje su na izdisaju – treba podići spomenik. Znam jednu reč, tako hlebnu, upornu a našu: “stani”. -“Stani, čoveče, razmisli, dobro razmisli”. Odajem počast njoj, a slava i već pogubljenoj: “ustani”! “Ustani, čoveče”. “Vidiš li kako si osiroteo, kako si neuk i bedan, nesiguran, poružneo, osenilio, izvehteo bez majčinskih tepanja”. Čoveče, zar si ikad razgovarao lupnjavom posuđa, cikom pištaljke? Zar si ikad bio bezglasniji no sad u žamoru bez reči? Političko uverenje stasalo da se upiše na golu kožu neistomišljenog bića, na grudi jednog malog sledbenika promene. Olovka-lemilica i nož-šestar ocrtali su kružnicu samovlašća na koži moga znanika. Količina bola, naneta ovom čoveku, ekvivalentna je političkoj razlici u mišljenjima žrtve i dželata. Paradržavni mučitelji, praktikanti u bosanskoj hajki na ljude, zamoreni iskaljivanjem mržnje nad ionako nemoćnim Sarajlijama, nude svojoj bratiji ovde, uoči novog kosovskoj boja, svoj literarni prvenac.

SLUŽBENI RUKOPIS, kao hijeroglif popadalih nebesnika, ni ćirilski ni latinski, precizan je i gramatički jasan analfabetskom, za boj pripravnom puku. Dočitavanje zbratimljujućih “pismena” sa ljudske kože odleže u zaostalim, lokal-patriotskim čitaonicama. Ovako naživo izrezbaren čovek tek dokazom je moralne čvrstine potpisnika, branitelja otadžbine. Pitam se, kome je ova zemlja otadžbina, ova u čijem se jeziku završava i njena državnost, – imperija manja od ideje koja ju je porazila. Nema reagovanja šire javnosti, nema otpora nepravdi, nema reči osude. Strah nije izgovor. Kukavičluk je odavno mera našeg “poštenja” i hizmećarske pameti. Ne mogu reći građanska smernost, jer građani ne postoje, ali ću reći smernost poltrona, zavetrina za uprdelu savest. Ima li u našim školama još profesora etike? Ima li naša prosvetna inteligencija svoje potomstvo ili se samo, za bednu nadnicu, vežba na tuđoj deci? Dodatno ostrašćivanje naroda hitna je korekcija stanja nezadovoljstva “postignutim gubitkom”. Znam da pre svakog odlučujućeg, “istorijskog izjašnjavanja”, proradi propagandna gerila za ubrizgavanje istorijske limfe u obamrlo nacionalno biće, a posle usledi statistička potvrda stočetiriprocentnog odaziva “građanstva na samoizolaciju”. Predreferendumsko štimovanje patriotike hoće da ovo živopisanje po ljudskoj koži završi kao agencijska vest, a u suštini ono je krvava orkestracija, duhovno zagrevanje pred “odlučujuće bitke” za istorijsku bruku, korak bliže katastrofi koju kadrovici sistema treniraju po volji velikog meštra. “Politika” koja neprestano “izmišlja” ovakve referendumske testove narodne pokornosti i podanosti, priprema deo sopstvenog građanstva za odstrel. Izuzevši “rat” i sve aplikacije zločinstva u njemu, ovo žigosanje građanina S.B. u miru više je od zločina. Haški popisivači morbidalija mogu serbez i ovu rukotvorinu uknjižiti u kataloge balkanskih zlodela. Posle pećke škole živopisanja po ljudskom telu, državni mučitelji na privremenom radu u južnoj pokrajini, uhvatili su jutros još jednu nepoželjnu osobu nasred “svete ulice”, u “centru naše kolevke”, i na licu mesta je propisno polomili, odveli u stanicu za mučenje i privezanoj za radijator nožem joj urezali krst na leđa. Onaj “pradedovski” eksperiment sa Sokolom Bošnjakom i ovaj naci-horor sa nedužnim Albancem, samo potvrđuju da smo već u mračnom dobu inkvizicije i da smo blizu sudnjem danu. Ako su ovako pomračeni umovi onima koji na crnoj strani svoje duše zarađuju hleb za porodicu, kako onda tim porodicama hleb u grlu ne zapre natopljen ljudskim grehom? Znam da i dželati razmišljaju o hlebu kao o zarađenom dobru; oni ne poznaju haramluk jer smrt koju oličavaju nema “cenu”, kao ni ideja koja ih vodi. Pre ili kasnije oni svoj posao završe iz ličnog zadovoljstva skrivajući, iza dužnosti, sopstvenu nastranost i želju da nanose patnju.

KOLIKO LI JUNOŠA, među ovima koji imaju svu moć zemaljsku nad nama, noćas sanja o suočenju sa svojom prvom ili novom žrtvom? Hoće li se desiti da neko od njih, strepeći od “susreta” sa preteklom žrtvom, pobegne iz mračnog bratstva i spase sebi dušu pre no bude kasno? Sve mi je lakše misliti o pravdi a sve teže pravedno misliti svakodnevno dolazeći u dodir sa nasiljem i mržnjom, čitajući novine, slušajući vesti i gledajući morne reportaže iz Pokrajine. Od te buduće klanice srce zatreperi, grč stegne u grlu, usta zaneme – ježim se mučenja, jer mučitelj će biti gnjida, pakosna i zla onoliko koliko je sobom gadna, skrivena u liku sitnog i uplašenog čoveka, pokornog člana familije ili smernog pisara-uče. Ne plašim se njegove snage, no se bojim njegovog nestraha. Kukavice dovrše posao odmah, oni kuražni do slepoće dušu uzimaju natenane. Jer zlo nikad nije daleko. Nije uopšte daleko pošto je u nama, u polumiru, kao u kudelji vune zgrčeno, spremno da bukne na zov trube ili na prasak moždane ćelije. I sad čujem vrisak jadne žene i vrisak deteta. I sad vidim tugu koja ide ulicom, u šutljivoj koloni. Koliko će još biti potrebno oteti, ubiti i žigosati nedužnih u ovoj zemlji da “uzorni” vlastodršci totalno ubogalje ovaj svet i vampirski potonu u svoja mračna i vekovna skrovišta? Ružno je ovo što se svakome putujućem živom stvoru jedna minorna, dekadentna, jeftina i najpreciznije uvredljiva estradna glasnost tutka u prekipelu dušu, na javnom mestu, od autobusa u kojem se odavno ne puši, do prodavnice u koju se mora ući po hleb. Putujući autobusima privatnim koji su nešto konforniji, i državnim, koji samo što se ne raspadnu, doživljavam nešto što se s lakoćom može nazvati “blagim ispiranjem i ovog malo sačuvanog, zdravog mozga za upotrebu”. U prvoj etapi putovanja, do Petlje, gnjavi nas Ceca sa talasa Radio-NP ili YU-radija; posle ulazimo u drugi krug pakla, uz talase radija AS, uz skoro istu, autentičnu srpsko-iransko-tursku muziku. Ako preživimo, preuzeće nas uvek kisela Radio dženerika. Putujemo u mraku, i pošto su nam pogašena svetla, pripravni smo za dugo, dugo umiranje kroz noć. Ibarska magistrala, začudo, opružila se, Knez Mihajlovom, posred centra. Ni tamo nas ne ispušta iz svojih šaka bezbrižni dušebrižnik s radija. Čak mi i taksista, tek progledao na jedno oko, vrlo raspevano nudi ugodnu vožnju ukrug, bez taksimetra. Dok ulazim, on ne isključuje svoj žicom privezani radio, no uljudno odšućujem njegovo lokalno kilometražno radno vreme, izustivši na kraju reč o lepom danu i prometnoj gužvi. Pravim se da ga slušam, a u glavi mi kao cikulari brehću ibarski glasići, daleke narikače. Pri povratku, kao da idem kod lekara – ne ide mi se a moram; zaboga, zavičaj tuži, u lelek je s nogu spao za mnom. Biram autobus kojim ću natrag, i to što pre. Onaj kojim sam došao odavno je otišao. Pitam biletarku ko i u koliko danas vozi za moj voljeni rodni grad. Ona priča, priča, priča. Kosa mi se diže na glavi. Zar opet u muzički karantin?

DOBRO JE ŠTO BAREMznam repertoare, ali nisam siguran ko će u kojem autobusu izigravati disk-džokeja. Ima među šoferima najviše lokal-patriota, koji su “teški i politički ofucani”, a ima i onih, rekao bih, “finih lirskih duša”, kojima uvehla lubina visi uz samo uho, kao violina. Karantinska disciplina muzičkog putujućeg osoblja je na nivou. Nema diskusije sa mušterijama-pacijentima, nema muzičkih želja. Kako čujem od ovih beznadežnika i zavisnika od ove elementarne nepogode, ova je četvorotočkaška agencije uvela i muzički dinar, kao staničnu uslugu. Da kojim slučajem moj voljeni grad ima prugu, mi bismo bili najžešći svetski putnici. Kako volimo da se muhamo po vozovima i da sedimo u putujućim mehanama na kraju kompozicije, – trebalo bi, sevapa radi, položiti po ovoj nesrećnoj zemlji još to malo kilometara gvožđa i pustiti nas u svet, da se iz sveta vraćamo ne izlazeći iz kafane. Možda jednoga dana i prođe voz kroz grad; možda se isplati imati ovih nekoliko mrtvih kilometara pruge do Raške. Znam da su oni ambiciozni izvodili tešku računicu u svoju korist, i mislim da još nisu odustali od puta oko sveta na šinama. Kakva bi to linija bila. Na kraju voza kafana i u kafani pevačica, a gazda gasi svetlo i kaže – “Fajront! Nema više pruge, stigli smo u čaršiju”. Nikad se ovde neće dogoditi da, mimo ogluhlog Beograda, mi progledamo svojim očima, da prozborimo svojim glasom, ne zato što smo izgubili čula, nego što su drugi, već učaureni u mahuni “državotvorne klase”, izgubili obraz. Nacionalna zatupelost tog suseda i sugrađanina, meri se aršinom koji je onoliki kolika je trenutna politička kriza u državnom i, svejedno, partijskom vrhu. Za ovakvo ponašanje mnogi nalaze opravdanja u pretnjama međunarodne zajednice režimu i u starim ili novim izjavama lokalnih lidera. To govori o slaboj ili gotovo nikakvoj građanskoj svesti ljudi koji žive u rasulu, o nama koji nismo više ili nismo nikako, ravnopravni i u stalnoj smo poziciji pravdanja i pozivanja na “lojalnost, suživot” i poštovanje. Šta će se i gde dogoditi da ova sredina progleda svojim očima i promisli svojom glavom, bez obzira što narodni prvaci razmišljaju kako razmišljaju. Znam da će, bez korenite promene stava iz Beograda prema kasabi, ovaj čvor dugo ostati zavezan na mrtvo i biće mrtvi svi napori pojedinaca da ga razvežu i stanu bez straha ukazivati na stvarne probleme.

DANAS JE OVDE problema više nego političkih ponuda iz stranačkih bunkera. Odavno se oseća dvojnost političkog delovanja koalicije na vlasti. Ono što ne može prva i što nema s kim, može druga ruka ove osovine koja, uglavnom, ima “lepu reč” za narod s greškom u imenu, lepu ali i preku iz razloga što je i ta reč već rudimentarna i pusta. Opustošili su je prethodnici, izvođači “događanja”. Kamo sreće da, uz svu moć koju ima, dedinjska vrhuška prizna nacionalna prava ovim ljudima koje pokroviteljica “bratstva i jedinstva” tako slatko tetoši i uspavljuje pričama o lojalnosti, vernosti, tradiciji i poštenju, a druga gura u propast. To će biti tako sve dok jedna od tvrdih ruku na vlasti, ona leva, ne ispiše bar jednu stranicu manjinske kulture u školskim udžbenicima, odreši kesu i pomogne alternativne, nezavisne i slobodne organizacije i pojedince u gradu, i konačno, otključa medije na ovom prostoru za “sve probleme i sva pitanja”. Ako već pomenute koalicione sile ne priznaju gotovo ni jednu njegovu stranku za punopravnog sagovornika, onda bar neka priznaju ogoljeno manjinsko biće. Mi, kojima je prećeno tenkovima, kojima se i sad preti s raznih govornica, kojima je uvek put u izbeglištvo bliži no kućni prag, moramo na kraju osetiti, osim straha prema sistemu prinude, brigu onih koji bi da “uljude ovakav sistem”. Mnogo je izbeglih po belom svetu, o njihovom se povratku ne sme ni misliti ni govoriti, i čini se da su oni već “zaboravljeni ljudi”. Iako je najgore prošlo, te mlade čekaju strašna iskušenja. Grad mora da se seti svojih, jer kad jednog dana ta nemušta i jadna šaka ljudi, isterana iz zemalja u kojima truhne vezana za dan i komad, nahrupi u ovo zaustavljeno vreme, hoće li imati kud da se vrati, šta da radi, kome da se okrene? Izgleda, nikome i ničemu. Šta sa njihovom decom učenom za jednu drugačiju stvarnost, koja su hranjena užasnim vestima iz zavičaja, osakaćena tuđinstvom koje nema “sluha” za tradiciju njihovih očeva? To je ono što će brzoga dana sustići svaku partiju, svakog preživelog lokalnog političara koji će, ne bude li omudreo, morati smoći hrabrost da zabode prst u živu ranu, i kaže”šta to smrdi u ovoj zemlji”. Upečatljivo mišljenje iskrenog čitača knjiga među nedavno na ulici anketiranim građanima, koji izjavi da “čita već pedeset godina i da bi bilo bolje da nije živ nego što toliko zna” – progoni me danima. Dugo nešto ovako o čitanju nisam čuo. Da li se u nas nečitanje uvrežilo iz bojazni od saznanja ili ne čitamo zato što sve znamo?

MOGLO BI SE POSLE ove radio-ispovesti lako zaključiti da je čitanje opasno, subverzivno, štetno po lično zdravlje i da se treba, zarad opšteg dobra, okaniti svakog napora u “podmašivanju” drugih, posebno mladih, da čitaju. Valjda zato na našem radiju nema odavno ni reči o “domaćim” piscima i njihovim delima. Neko ovde prešutkuje knjige; a taj neko je, dakle, Radio i ova “higijenička kamarila rts-predradnika i duhovnih nadzornika” na njemu. Urednička “probirljivost” na ovom narodnom glasilu dobila je formu kultne zavere nad ionako ugroženom manjinom domaćih stvaralaca; a strogo kontrolisane sadržaje emisija iz kulture na radiju, na lokalnoj privatnoj televizijskoj mreži, s razlogom smatram najtvrđom ocenzurisanom zavetnom građom “legije stranaca”. Zabrane knjiga nisu popularne jer su kontraproduktivne, ali “prešutkivanje”, kao svojevrsna koncepcija i dokazna taktika informatičkog sistema, jeste društveno korisna i podobna igra. Danas je, veličanstveno degradirana, “podrumaška” knjiga opasnija od puške, od ubojnog oružja kojeg je u zemlji, u kojoj vlada zakon nepismenih, više no reči po glavi stanovnika. I nije reč o štivu koje pripada “određenoj” lektiri, reč je o delima koja bi da postanu “nečija lektira”. A to je tek sporno među ovima koji misle da nema druge lektire osim one “odozgo, iz centra propisane, proverene i pročišćene, državotvorne”. I sporan je, po istoj logici, jedini časopis za književnost i kulturu koji izlazi u ovom gradu, kojemu se ne može zameriti ništa osim to što je, – po mišljenju političkog poverenika s radija, “privatni projekat”!? O intelektualnoj i duhovnoj visprenosti spomenutnog poverenika može se najstrože suditi, ali se time neće pomaći kamen iz temelja dogme zauvek uhljebljenog platežnika. Samo slobodan čovek bira šta će čitati, neslobodan ne sme čitati ništa dok sluša ustihovani partijski tv-program. Ko dugo ni to ne sme, zaboravi da mu je išta potrebno.

OVO GOVORIda smo zašli u makvu bezosećajnosti, u osrednjost i banalije, u zonu jednakosti obezličenih građana. Ovako ogoleo, pust i jalov život na koji se navikavam, na koji me prisiljavaju medijski mediokriteti i propagandisti državnog tutorstva, ne zahteva ništa od “višeg života” koji pretpostavlja minimum napora da se unutarnje biće oslobodi i sačuva od uvehnuća. Onaj ko nije naučio da gleda duhovnim okom, odavno je zažmureo i pobegao pod ona dva sa strane šakama sklopljena kapka, zakatančen u svoju nutrinu, u “plemenitu postojbinu ljudske izdržljivosti”. Zato, ko vidi ne prašta mu se; ko ne vidi i ne treba oprosta. Samo “nojevi” imaju “svoju zemlju i podzemlje u njoj”, svoj divni špajz pretvoren u “radnu sobu”, u kom čuvaju “ostavštinu za buduć nost”, iz kojeg puca vidik na vrtove Mire Marković, na kukavno carstvo privilegija, na imperiju koja bezgranično vlada malim dušama. Uzdajući se u ustrajnost iskrenog čitača, nadam se da ovi unajmljenici u medijima, kao na truhloj lađi za mentalnim montažnim stolovima, ne misle ništa loše o lokalnoj ili onoj “privatnoj” kulturi posle “radnog vremena”. Olakšavajuća okolnost nek im bude to da se u krute šeme radija i televizije i u zakržljale živote ucenjenih službenika, umešala ruka velikog meštra i šapice terenskih uterivača “podobne istine” u debelo narodno uho. Duboko verujem da će, kad stigne u ovu zabit dedinjski ferman sa zapovešću “popuštaj”, ko rukom otopiti radijski led i ponovo će oslobođeni mali argati, čak prekovremeno i kao da ništa nije bilo, otkrivati “književne kontinente” u zapuštenom Semira-Mirinom čičekluku; i neće se “moći živeti od preporoditelja i vesnika novog doba”. A dotle, po savetu domaćeg spikera i predčitača, koji na rascijanskoj vetrometini sakuplja služinački staž kao truhle plodove, čitaćemo spasonosnu “indijsku filozofiju”, utrenirani da “uživamo” u “Hiljadu kućnih stvari” ne primećujući da nam išta fali. Široki “front aktivnosti” Opštinskog veća, u toku prve godine uspešnog samovlašća, ima za cilj, vidim, da zabašuri istinsko mrtvilo koje vlada svuda osim u “politici sve dubljeg potanjanja”. Taktika permanentnog započinjanja i izgradnje, u uslovima kad ni izgrađeno ne funkcioniše, jest efektna, brzopotezna i manevarski prilagodljiva politika “jednačenja” po mestu trenutne ugroženosti nekog opšteg inetresa. Osim karijera letećih ministara, koji istrčavaju na teren po potrebi, ova veština kopanja rupa ne harči ništa.

DAVNO SMIŠLJENA i u Trećem dnevniku osmišljena “politika rupičarenja” za kamen temeljac, ima svoju realnu snagu u naradnom stvaralštvu i ubedljivu vizuelnu potporu u slikama realnosti koju podražavaju kopači rupa, koje vidimo, i zalivači rupa betonom, koje čujemo. Ova očiglednost i najvećeg skeptika ostavlja bez reči. Jedno je nešto obećati, kao Kertes, a sasma drugo u iskopanu rupu sipati beton, kao M. Leposava. Naši političari znaju kad je trenutak da se javno dohvate i za stvar koju sve češće viđamo u rukama predradnika budućnosti. A ta stvar je lopata, iz raja izašla, koju ostaci naših naroda pamte iz vremena “bratstva i jedinstva”; alatka koja nas je, ruku na srce, hranila dok nismo noktima iskopali ambis u koji smo potonuli. Sad tom istom lopatom vlast popunjava rupe u kojima čuče narodi bez vlasti. Priča o rupi u kojoj smo, oslanja se na priču o čoveku koji se “uneredio” zato što nije stigao do rupe a ne zato što nije imao “petlju”. Najvažnije je kakvu priču smestiti ispod kamena u rupi, jer što je priča neverovatnija tim je temelj čvršći, tj. politički stabilniji. Narod ne sumnja u tako dobro naleglo kamenje, ne sumnja jer u sumnji je greh, a svako grešan plaši se kazne zbog jeresi potkopavanja temelja nečega na čemu čuči. Politička stabilnost kamena temeljca i uverljivost priče o napretku, zavise od toga na čijem je dobru ili parceli iskopana rupa, to jest ko je posednik imanja – mi, ili oni. U ovom slučaju, mi su to državotvorno dobro, a oni, to jest opozicija, oplakivači su onoga što mi zakopaju u temelje. Državna i spasonosna rupomanija napreduje, pa i zemlja izgleda stabilno urupčana. Uzimajući u obzir uslove ubrzanog uletanja u krize, ničija zemlja, tj. ova koju niko ne priznaje osim naši političari, ukopana u mestu, najpovoljnije je tlo za “istorijske temeljce”. Na ovakvoj zemlji ništa ne uspeva kao rupa za temeljac. Možemo očekivati izum domaće preduzetničke i ničim sputane pameti: saksiju sa rupom za temeljac. Razmišljajući o prevazilaženju nepatriotističke zaostalosti, setio sam se jedne stare izreke: “Ako vidite nekog koji ruši neku kuću, ne nadajte se da taj u njoj i stanuje”. Ako vidite nekog na malom ekranu koji u startu veli da se “ne bavi politikom” iz razloga što ume da radi samo posao kojim se bavi, znajte da gledate našu lokalnu televiziju. Začas nalazim bezbroj onih koji će mi lako u datom trenutku objasniti tokove svetske krize, raskrinkati mnoge zavere, nacrtati, ako treba, sve puteve šverca i korupcije, ali niko neće znati da mi kaže ni jedan razlog u korist nekopanja rupa. Bez teškoća naići ću i na one predstavnike “pokreta podobnosti” koji još uvek, izričito živeći u svojim gajbama, naglas viču da nisu “odavde i da na svet gledaju samo kroz svoju” tv-rupu. A, da prostite, nigde neću sresti čoveka, koji pripada snagama multi-etni-biračkog tela, koji će mi jasno i glasno reći da rupa, otkako je sveta i veka, najbolje služi onima koji su u nuždi.

NIŠTA NEMA ČUDNOG za onog ko realno misli, u mirnom protestu građana u našem gradu. Ružan je samo utisak koji je na posmatrača i novinara bez akreditacije proizvodi šačica ljudi ispred zgrade opštinske vlade, nekoliko na komandu podignutih transparenata i, posebno, šačica onih koji, što na nogama, što posedali na tek postavljene klupe u centru grada, čekaju da se “dogodi narod” kojem oni, izgleda, ne pripadaju. Da je sreće, u opštoj nesreći koja nas je snašla, da svakoga dana neko za nešto protestuje. Iako praktične koristi od toga ne bi bilo, bar bi klika koja se ovlastila na način iz filmova sa Divljeg Zapada, shvatila kako će otići s vlasti. Protest nema snagu potresa, više liči na generalnu probu smišljenu samo da se vidi ko je kako i da li je uopšte savladao ulogu. Na kraju, sve se odigralo kao u nemom filmu, parole su “izvikivane” u pisanoj formi. A na šta bi ova zemlja ličila kada bi jednog dana, naprimer, u našem gradu buknule mirne i ničim izazvane demonstracije penzionera, pa primernih i na poslu redovnih prosvetara, pa medicinara rastrzanih između privatne i društvene ordinacije, i posebno novinara iz gradskih medija “zbog neobjektivnog informisanja, zbog kršenja ljudskih prava, zbog muzike na Niro Bratstvo i Te-ve Jedinstvo”?! Pošto takvih protesta neće biti ovde za dogledno vreme, a možda i nikad, sazrevanje građanske klase se odlaže. Kako inače shvatiti opšte mirenje sa ličnom uniženošću, sa nekulturom i nemoralom. Kako protumačiti svakodnevno podnošenje medijske tiranije koju nad nama sprovode šačice nepismenih uhljebnika u redakcijama koje su se pretvorile u debatne klubove partija Federalne Porodice. Mirenje sa situacijom koju ne možemo promeniti nekrofilsko je stanje duha staraca koji i danas žive po navikama sticanim u propalom sistemu našeg prvog i samorazmontiranog kolektivizma. Verujem da sada, iz apolitičnog raspoloženja, nije realno očekivati masovnije odzive građana na bilo kakve, pa i na mirne proteste – zbog otupljene oštrice spora (“prošlo je to vreme”), zbog zaborava, zbog straha ili svojevrsne političke dezorijentacije dešavanjima u Crnoj Gori, i sada u Pokrajini. Marginalizacija krize otupljuje potrebu za akcijom i prigušuje gnev ljudi koji su policijskim pučem pretrpeli, svakako, jedan od najtežih poraza i poniženja. Nanošenje nepravde nemoćnima čini ih nemoćnijima, a u uslovima kakvi su ovi, ni izbori za njih nisu više nikakva šansa za rešenje. Za ove je proteste, simbilično održane na prvi rođendan “lokalne hunte” i slučajno na rođendan g. Mire Marković, trebalo ljude pripremiti, informisati pa ih onda ugurati u nešto što teče i dobija ubrzanje.

INAČE, STATIČNI PROTESTpotvrđuje puku zainteresovanost većine za, pre svega, svoju sudbinu i poziciju u partiji. Potvrđuje totalnu nezainteresovanost za sudbinu drugih i dručijih. Stvarnim učesnicima skupa smatram samo ovu grupu ljudi, manjinu koja nosi transparente, koja uzvikuje i diže pesti uvis; ostali su samo posmatrači, slučajni prolaznici. Skup mi otkriva dve bitne stvari. Pošto su mediji dobro obradili teren, u štimungu sa julskim raspoloženjem i izveštajima iz Pokrajine, vlasti se ne boje protesta širih razmera: zabranile su ih, kako saznajem, samo formalno, ali ne i sprečile. A utiskom da skup i jeste i nije zabranjen, stvorena je pometnja među svima koji su realno mogli izaći na ulice. Jer da je prigustilo, pozivanje na zabranu poslužilo bi vlastima za akciju u slučaju da stvari pođu “neželjenim tokom”. Druga stvar koju respektujem jeste činjenica da se, i ovako rahitičan, protest ipak održava. To govori o uverenosti “organizatora” i ove manjine koja, svakako, nije celo biračko telo sa zadnjih izbora, u svrsishodnost ovakve akcije, bez obzira na čak nepovoljnije međunarodne okolnosti. Protest najbolje ilustruje i izvesno lokalno pomicanje “napred” u “zatrpavanju rovova” koje smo prekonoć iskopali uz pomoć “tehnike” i “mehanizacije” zastrašivanja iz vremena “kad naša zemlja nije učestvovala u ratu van svojih granica”. Ozbiljnih demonstracija ovde neće biti sve dok na ulice na izađu zajedno i narod državotvorni i onaj sa greškom u imenu, sjedinjeni istorijskim interesom. A to će se dogoditi onda kad jedini njihov zajednički interes bude, u svakom slučaju, montiranje građanske države. Sve drugo će se posle, kao prelom, lako namestiti. Na iskivanju ocila Velike Države, na raspuhivanju ratne lomače, pored akademskih mehova, literarnih puhača vatre i nezaobilaznih tv-tumača vekovnog državotvornog sna, pored inih duhovnih i ideoloških zamahivača miloševićizmom – učestvovali su i mnogi među nama, intelektualci, naročito rashodovani učitelji, koji i dan-danas drže sveću silnoj kapabandi. To su ti verni i večni šutolozi koji, zaglavljeni negde između ranog srednjevekovlja i kasnog titoizma, diljem nebeske Rascije, iščekuju da neko drugi obavi istorijske poslove za njih. Oni koji i kad podignu glave, otvore usta samo da bi uzeli vazduha. Učaureni u sklepanu mirovinu, ti nezaobilazni kadrovici, mahom po provincijama dobro uhljebljeni i sa zavidnim KP-stažom, kao tiha gerila i unutrašnja emigracija, i dalje aplaudiraju mašinistima velikodržavne imperije, ponosni na kapitaliziranu “slavu” vikend-ratnika komšija ponadanih da će, koliko sutra, svi osvanuti u velikoj, ničim ugroženoj otadžbini. Koji će punom slovenskom dušom, – koja je pola milenijuma pod Turcima i još pola veka pod partizanima grcala ruskim suzama vapijući slobodu, – riknuti slavodobitno.

ELITIZAM ŠUTOLOGA, koji sebe smatraju “intelektualcima, slobodnim građanima i ljudima od pera”, zapahnjuje me svojom smernošću, istrajnošću i “humanošću”. “Humanizam”, zbog kojeg su se opredelili na šutanje, obavezuje ih, jer nemešanje u “tuđu nesreću” jest izgrađena doktrina sebičnosti, drugo stanje duha većine kojem teži ili u kojem se već nalazi mahom svaki komunistički stipendista. Biti uspešan u njihovim životima znači još uvek biti smeran, odan, uvek spreman na – šutanje. Utrenirani da gledaju svoja posla, rabeći privilegijice u besramnom trošenju iskreditirane budućnosti, oni ipak ne vide da u njihovim slamaricama nema više ničeg do ogrizina bivšeg udarničkog staža. Sve su potrošili, čak i svoje potomstvo. “Politički kukavičluk” nije osobina, to je stanje stopostotne “zauzetosti bitnim i višim” ciljevima ličnog opstanka. Zato je država pokorena pre no što je i propala, iznutra. Pokorili su je upravo njeni najveći “obožavaoci”. Ni ovako u zbilji mala, ni onako u projektima otaca šutanja velika, ona se popraviti ne može, bar ne istim čekićem i ne na manjinskom i memorandumskom nakovnju. Svetost “lakog ustajanja i svetog šutanja” krasi ovu klasu “bezbožnika”, uz pijenje kahve, u fudbalskoj strastri čitanja Politike. Sebičluk kojim kipti život pristalica opančarske filozofije “u-se-i-u-svoje-klju-se”, dovoljnost ili samodovoljnost kojom su se ogradili od sveta, upropašćuje svaku drugu životnu praktiku i nadonosnu taktiku. Kao na sedlenicima, ovi čauši i žrtve slobotomije dremuckaju u sedlima svojih “praslovenskih tišina” i s visine praznih oraha “šute” po svemu što liči na oštru pamet, na građansku smelost, izbegavajući susret sa dušom koja je postala gladna, uvređena, ponižena i prezrena. Susret sa svim što liči na sutrašnjicu koja će, ipak, doći bez njih ili Njega. Zadovoljan čovek je onaj ko je prestao da se nada jer su mu se nade “ostvarile” i preko nadanja. Još ako je dotični odnekud u ovu kasabu “šljego” – sreći šutologa nigde kraja. Srećni su danas i oni koji šute i oni zbog kojih se šuti. Među njima, u divnoj simbiozi, tavore i razni, manji inteligenti, sakriveni u državnim nadleštvima kao manjina kojoj je zagarantovano čak i pravo na rad. Vreme koje oni “odrađuju” u “nadnacionalnoj hladovini” jeste najgore vreme u istoriji nastanka “doma staraca”.

NIKO NE ZNA, bar ne može jasno reći, šta je to što nas, združene na zajedničkom poslu otšutnje, čini upornim u šutanju; šta je to zakovalo naša usta; šta je to ispralo naše mozgove; šta je to što nas drži prikovane za “postelju”? Bivajući neprestano u medijskoj vezi s Velikom Porodicom koja nam, kao čorbu u tanjir, uliva samo strah u kosti, – čak i kad gledamo obavezni Dnevnik, ovakva sorta ljudi kao što smo mi, zaista misli da se ćoravi voditelj obraća samo njima, zauzetim odbrojavanjem poslednjih sekundi rodoljubnog časa na zadatu temu. Najamnina od koje žive ne može im stići ni za so, ali im zato “duhovni tv-dodatak” produžava vek i kvasi posni zalogaj. Režim je uspostavio monopol na duše ove prepodobne klase, zatvorio ju je u stakleno zvono kao biljku-sunčanicu. Ne što mu ona, mlohava masa, treba – no što mu je stalo do njenog poroda, do dece koju će kad zatreba žrtvovati na svetom otadžbinskom panju braneći se od osvete “nepreklanih naroda” u okruženju. Oni znaju šta ih čeka: neprestana vojna. I nepokajanje. Oni koji saginju glave i ovi koji glavu dižu zbog činjenice da je neko njihov oteran na ratište, ne uviđaju ni sad gde je greška, šta ne valja osim to što neko njihov može da strada. Podižu glave tek da vide ko to odlazi, ali ne i pod čiji barjak, pod čiju komandu i u koji pohod. Oni što drže glavu u pesku, pod zemljom ne vide duhove nedužne sabraće. Sad iskrivljuju vratove nad svojim živima koji stoje u redu pred smaknuće. One koji su ratovali, kao patrioti, teško da će iko naterati da ratuju opet, jer plena više nema. Onima koji su se narobili svega, u svim ratovima za svetu narodnu stvar, nema svetinje vrednije od ove koju poseduju, pa im ne treba, već bogatima, rodoljubna dokapitalizacija imetka. Sve što je moglo da se opljačka oni su opljačkali, sve što je moglo da se ubije, oni su ubili, i sve što je moglo da se razori, oni su razorili; rekao je davno jedan tuđi pesnik.

JUL JE MESEC. Ono što ga ispunjava, svakako je rasplamsavajući rat u blizini i narastanje izbegličkog talasa iz pokrajine u ove mirnije krajeve. Beže Romi, što je znak početka i kraja velike tragedije; ako se iz nje počnu iseljavati i njeni dedinjski taoci, biće to definitivni krah memorandumske velike politike. Kako su nekad oni dobrovoljci, branitelji novog i pravednog og poretka, svečano odlazili na ratišta u Hrvatsku i Bosnu iz Beograda tenkovima preko cveća, tako danas, na silu i kriomice, šutke odlaze rezervisti na ratišta u Pokrajinu. Za to, pored onih koji ih šalju, znaju samo roditelji dece koja im se vraćaju u sanducima, kojih je sve više u Velikoj Državi. U ime budućih mladih života, molim Boga da ova mašina stane, i pogibelj utihne kao kad se u korito povuče prljava voda. Količina nesreće koja se svakodnevno sručuje građanima na glavu još je manja od njihove nerazumne podnošljivosti sosptvene uniženosti, i verujem da ih neće još zadugo ništa pomeriti s mesta, niti naterati na suočenje. Verovanje u “memorandumsko” bolje, u koje ih ubeđuju oni što uzjahuju na vlast, magija je kojom nacionalni mašinisti iskorišćuju sopstveni narod i njegov sa majčinim mlekom posisani osećaj rodoljublja. Dok kongresne zastavice lebde iznad opustošenih života, trube najavljuju novi pohod. Julovski čador nije postavljen na bojnom polju, na mestu određenom za sve svete poraze, nego malo podalje, u parkove naših provincija gde mirišu “bratstvo i jedinstvo”, kao uvehli zambaci. Žena sa cvetom u kosi uspela je da zasadi cvetiće u glave lokalnih pobornika levog gledanja na svet, cvetiće orgnute iz rahitičnih vazni po prozorima zamračenih stanova. Iako se iz njihovih stanarskih mrakova ništa ne vidi, niti se u njihovu šutnju može provaliti lelekom, naše grobljansko cveće, posebno ružino, raste pod reflektorima RTS-kamera, uz glasiće podobnih čitača bukvara. Prava panika nastane kad gde koji cvetić, zbog neadekvatne nege, počne da vehne. Tad se julski ljubitelji prirode razlete da ponovo udahnu “život u večnu plastiku” koja, na skupim plakatima, cveta kao u rajskim, Semira Mirinim vrtovima u Bazaru. Ti vrtovi opasani su, na julskom kongresu, zidinama sa “četrnaest stubova istorijske rezolucije”. Pakleni krugovi, od kojih je najdublji onaj namenjen petoj koloni, nezavisnim novinarima i njihovim medijskim kućama, osiguravaju prazninu u kojoj ćemo živeti, kao u sps-pustinji: bez ratova, i u neimaštini: herojski i dostojanstveno. Raskošnom skupu baštovana “nove Države u julu” prisustvuje, bedom slučaja, i jedan moj rođak. Bez ikakvih predznanja o opojnom bilju i narkoticima, uz jelo i piće, ovog istorijskog dana, do iznemoglosti bodri naše narode i narodnosti na otadžbinskom provetravanju staklenika.

SHVATA DA LOV na “petokolonaše” može da počne u prostoru opasanom sankcijama, spoljnim i unutrašnjim potpornim zidovima julskog đulistana. To što nam škola liči na kinesku četvrt, treba da simboliše vernost bedi u vekovnom zaostajanju. Sada i on definitivno zna da smo i “mi protiv rata”, što je nešto bolja distanca od “savladane istorije” i jasniji stav prema praznini statusa naroda s greškom u imenu, na koji su oguglali svi, pa i režim. U prošlim vremenima i ja sam, – kao mnogi koji su voleli da čitaju, – sumnjičen da prisvajam knjige uzete na čitanje u gradskoj biblioteci. Postao sam, evo, ako ne “disident”, ono barem neka nova vrsta socijalističkog “knjižnog delikventa”. Mnogi su ovdašnji čatci zbog neprestanih optuživanja i sumnjičenja prestali ulaziti u ovaj hram. Među one koji više ne uzimaju knjige na čitanje u gradskoj biblioteci, da se zaštitim nervoze i poniženja, ubrojao sam i sebe. Ali šta vredi, u biblioteku su počeli zalaziti moji đaci. Dakle, kad su oni svikli uzimati knjige u našem dragom hramu knjiga, pa uz to i kasniti s vraćanjem istih, dosetili su se stari mi znanci kako da iskale svoj zlopamtilački hir nad svojim novim i starim članovima. Sa kašnjenjem vraćanja usledilo je, skoro zaboravljeno, isleđivanje i intervenisanje telefonom ažurnog radnika ove kuće, uz pretnju policijom, što je jutros prešlo granice dobrog ukusa. Čak i kad se knjiga izgubi i uopšte ne vrati, svaki iskusan i dobronameran bibliotekar zna za način da se šteta naneta društvu nadoknadi: kupovanjem nove knjige ili adekvatnom, trostrukom ili stostrukom novčanom nadoknadom, – samo ne pretnjom koja podseća na hir iz zlih vremena, a decu, uz poniženje i strah, može zauvek odbiti od tek stečenih pozivitnih navika. Zahvaljujem na iskrenoj opomeni, čak i telefonom, jer znam da nemarnost onih koji uzimaju knjige zna biti i drska i štetna. Da stvar bude isterana na čistac, dotični radnik ove javne kuće, odmah po obavljenoj opomeni “sa distance”, valjda povređen onim što je čuo s moje strane, ispisuje izveštaj svome direktoru o svim mojim “grehovima”, i insistira da se preduzmu mere zaštite ove ustanove od “vekovnog štetočine”. Šta je valjda drugo i mogao gospodin direktor pred tačno datim instrukcijama za odmazdu, nego da postupi po sugestijama agilnog uterivača “knjižnih dugova”. Istog dana, i istog sahata, novopridošli upravitelj, bivši pekar, ispisuje svoju malu fetvu, gebelsovsku zabranu izdavanja knjiga na čitanje meni i mojim đacima i istu, overenu i potpisanu, prosleđuje radnicima na odeljenju. Od tog trena zabranjeno je izdavanje knjiga na čitanje “uzurpatorima društvene imovine”. Radnici, dobivši napad od ove naredbe, odmah intervenišu kod direktora i kazuju mu šta imaju da kažu u odbranu “nevinih”. Negde pred kraj radnog dana prve smene, uredba se povlači od onog koji ju je i sročio.

U NEČASNOM VREMENU ovakve pojave nisu strašne, tešim se, jer se oko nas dešavaju još strašnije stvari: pljačke, ubijanja, zlostavljanja, ako su to za ikoga više pojave koje zabrinjavaju. Ipak, mislim da spisku beščašća ovog vremena treba pridružiti i ovu nesvakidašnju zabranu koja, kao dokaz ljudske gluposti i zemaljskog mizerluka, zauvek umanjuje šanse da neki dripcoši nauče bar poštovati druge poštujući sebe i posao kojim zarađuju za hleb. Uveren sam da knjiga jeste hleb bez kojeg neko ne može da živi, ali sumnjam da hleb može biti dobra knjiga onom ko je hlebom ucenjen i o suvom hlebu tavori. Neće me iznenaditi ako uskoro zabrane i izdavanje mojih knjiga na čitanje (ako ih ko uopšte i čita) ili ih jednostavno izbace iz knjižnog fonda, “furgona” zvanog zavičajno odeljenje; a to me, pravo da kažem, može samo obradovati, budući da je davno neko, tuđ, istrgao iz mene i moj zavičaj. Oni koji ne znaju šta se u suštini ovde dogodilo za ovih nekoliko godina, udžabe se pitaju, da niko ne čuje, zašto se “politika povukla iz čaršije”, zašto se skoro niko iz opozicionih partija ne oglašava, i kako to da se više nijedan domaći političar i strani alternativac ne zanima za sudbine ubijenih, otetih, proteranih, izbeglih i ostalih bez posla? Sećam se da smo politikom zvali sve ono što je značilo “napor da se nešto promeni”. Politika je bila put ka “boljem društvu” i način da se ono uredi “po meri slobodnog čoveka”. Sada je politika nešto što otežava čak i disanje. Je li ovo došlo zbog straha, zamora materijala, prirodne selekcije ili zakona jačeg? Zar nam je toliko dobro da treba zaboraviti na “promene”, ili se već sve toliko iznakazilo promenom da se više i ne zna šta smo hteli? Na ova pitanja postoji i ovakav odgovor: nije politika zamrla; naprotiv, ovde je obuzela i zauzela svaku poru života, a oni koji se politikom bave ne imaju sluha za išta osim za “tužnu zbrajalicu”. Kako se postiže ovo stanje “mrtvog mora” “širokih narodnih masa” bačenih u bedu? Lako i efektno, uz “uzapćene medije”, kojih je na ovom prostoru svakim trenom sve više i koji su, po pravilu, samo uveseliteljni razglasi moćnika oko okruglog viteškog stola prinudnog upravnika, – kaže moja kolegica. Da zlo bude veće, taj prinudni upravnik nije došao “sa strane”, no je naš i dobrostojeći argat, domorodac koji, sećajući se kakvi besmo, najbolje zna “kakvi treba da smo”, bar za njegova mandata. Naša politika sada je, bez izuzetka, i kičerska i malograđanska i nacionalistička postaja za iživljavanje i preživljavanje “vitezova julske ruže”. Da li znaju marni baštovani u SemiraMirinom vrtu da, osim što prodaju eko-reklame, u narodno uho utinju i nešto “od svega crnje”, u nadmudrivanju sa vremenom?Naravno da znaju.

NE SEĆAM SE kad sam poslednji put čuo svirenu, onu koja, sredom u dva, najavljuje nepogodu, nekakav početak, nešto nenadno i nadnaravno. I to se, evo, događa. U celoj zemlji, negde uz tresak, a negde uz muk, dočekasmo da se oglase ove zaboravljene sprave i označe da smo, iz furunskog zapećka, zašli u zonu neposredne “ratne opasnosti”. Od vremena Titove smrti sirene su nas samo podsećale na dan “velike narodne žalosti” koja, pak, minu kao rukom rasterana. Kad smo zaboravili na nju, zaboravićemo, izgleda, i sve ostale i opakije zemaljske žalosti, patnje i stradanja. A kako nam je već sada, sirene sa javnih zgrada ne bi trebalo da zašute nikad svedočeći da smo, konačno, potonuli onamo odakle se teško uspravlja – u bedu. Za takav krik nijedna sirena nije kadra, nit je igde takva na svetu napravljena da razbije muk koji vlada u nama i u našem toplom zaprđu ispod jorgana. Fizička smrt je sirenina amplituda krika na koji se treba navići i s kojim se treba sjediniti, jer samo se nad smrću nacija sledi, ne zbog fizičke ugroženosti, no zbog istrošenosti suza i izrabljene žalosti. Među tadašnje bukače i proizvođače straha od “truhlog Zapada”, sad konačno ubrajam i sirenu, onu koja nas je, sa Vatrogasnog doma, jednom mesečno zavijala u crno, zloslutno, mada to nismo tada znali; dugo je njena cika bila jedini znak da smo na zemlji, i da smo živi. Sada je sirena znak našeg prkosa, a ne “krivice i našeg pada”, naše oguglalosti na sopstvenu suvišnost. Ne znam hoće li ovaj mehanički “kolektivni krik” dopreti do ičije svesti, i bojim se da bi i tada za nas bilo kasno. Bojim da sirena jednom ne zataji na domovinskoj mrtvoj straži, pa da nas nešto strašno ne zatekne na spavanju! Širom ove u sebe, kao pod zemlju, povučene domovine, utaočeni narodi vežbaju svoje strahove, uvežbavaju svoje prkose i traže zaboravljene ulaze u skloništa. Strepim da ih uopšte mogu naći, zapale u korov, i sami zapali u čamotinju iz koje ih breca “neposredna opasnost”. Pod parolom “ceo narod pod zemlju”, svako se nada da će baš on preživeti, sticajem okolnosti i zahvaljujući činjenici da neko mora preteći. Slušajući i jedne i druge, one koji vele da nemaju rezervnu domovinu i one kojima je domovina gde god im je dobro, – zaključujem da ova zemlja jednom mora da se potroši, bilo iz patriotizma ili autizma. A potrošiće je oni koji više ne gaze po zemlji živeći u istoriji, koja bazdi na paljevine i trulež. Bilo gde da počne, zlo se i ovde može završiti. U skoro svim novinama “udari” se nazivaju “početkom rata”, a to je najtačnija potvrda mojih slutnji: ako su udari početak još jedne golgote, čemu onda i nada da će se zlo dobrom završiti!

E, MOJ PESMARU! Nadobudni manjinski pisac, po mogućnosti učitelj, čim mrdne u beli svet, nagrbači svoj bogati zavičaj, a ako ga zadihanog sretneš na ulici, tek pristiglog iz ljute provincije, ne možeš se ni rukovati s njim dok ne skrkači sa leđa svoj provincijalni, rodoljubni tovar i pruži ti rukopis umesto ruke. On je, uvidećeš, najbolje pero svoje nahije i nacije. Nadobudan, veli, došao je da se vine u sam vrh nacionalne umetnosti. Eto, stoji pred tobom živi spomenik, oličenje prestolonaslednika pisanja. Zapenušan, govori o prednostima življenja književnog u velikom gradu. Sve što je van prestonice, bezvredno je. Kao i vukojebina iz koje je krenuo u pohod na prestonicu. Stojiš i ti pred njim, i ne veruješ ni telu ni delu. Samo se dosetiš da mu, pri rastanku, držeći u jednoj ruci klobuk budućeg remek-dela, drugom rukom pomogneš da ponovo natovari na svoja kljiževnička pleća ljuto breme – zavičaj izražen u hektarima. Pomanjkanje inicijative za bilo kakvu akciju, osim za transakcije na crnom tržištu, razumljivo je tak ako znamo da “osvešćena većina” nije naučila da išta potekne od nje. Građanska “nesposobnost” se utopila u kolotečinu provincijske pokornosti sistemu koji radi za crnoberzijance, unajmljene za posao srozavanja obzirnosti zajednice kojoj pripadaju. Greške, koje se i (ne)svesno prave prepuštanjem takvoj vrsti “utopije”, “građane” ništa ne koštaju, jer štetu ionako nadoknađuju pošteni, uzorni, nemoćni ljudi koji su se opredelili za moral, slobodu i odgovornost, za vrednosti koje, preko noći demontirane, “truhnu na smetlištima”. Vrlo jednostavno, svi smo lišeni svake odgovrnosti osim one za lično utoljenje gladi. Da se kojim slučajem može neutralisati i ta vrsta vezanosti za zemlju, mnogi bi od nas postali još nesrećniji: sreća posednika materije izražava se kubicima jestive praznine. Da su nekoć živeli s nama oni koji se nisu mirili sa postojećim stanjem u društvu, govori i činjenica da ih više među nama nema. Među stotinama hiljada izbeglih ljudi, vrlo malo je onih zavidnog ugleda, koji su voljno izabrali tuđinu. Ali se među izbeglima može naći puno kalkulanata koji su se prišlepali na tuđu nesreću. Njih nije proteralo nemirenje, no su ih privukle “sigurne inostrane i izbegličke jasle”. Ugroženost duhovna ili politička nije nas podjednako pogodila, a njih sigurno ni okrznula. Jedni su otišli iz straha, drugi zato što im je to bilo najlakše, neki samo zato što su izgubili sve u zemlji kojoj su poklonili sve. Već se oseća nenadoknadiva praznina i nesklad. Nadoknada fizičkog gubitka “ljudske građe” može se očekivati za desetak godina; kvalitativno, bar za pola veka.

MENTALNOM BLJUTAVOŠĆU poremećen je sklad mnogih “sirotinjskih navika, šablona i običaja”. Onemoćao organizam, “mesnat”, prihvatio je svoje novo telo, – i mržnju oko koje, kao oko zrna peska, mota sujevrje i političku praznovericu. Nesposobnost bivših Titovih omladinaca, trajnih poverenika i miljenika bivšeg i ovog sistema podvale, i njihova beskrupuloznost, izjednačile su ih sa nesposobnošću njihovih novih vođa koji, kao i oni, potiču iz iste škole “nadmudrivanja”. Tamo gde je sistem vrednovanja bio očajan i ispod svih kriterijuma, oformljen je duh kretenstva i simulanta, dobro uzgajan i negovan na radnim akcijama, u amaterskim družinama za deprofesionalizaciju svega, pa i za “deprivatizaciju patnje”. Zašto je ova provincija sada ukletija no ikad? Zato jer nema centra koji je bolji od nje. Glavni grad ove zajednice, kao epicentar svakojake dezorijentacije, pomerio je svoje granice duboko prema predgrađima i razvodnjio svoju stožernu duhovnost, razrudio svoje granice prema “bezljudoj divljini periferije”. U njega se uvukla brđanska memla i grabljivost koja je stoličena u plodnim “prizemljima” unutrašnjosti. Novi gospodari naše svakodnevice su kriminizirane ličnosti, podzemljaši i slugeranje, mahniti “rodoljubi i plaćene narikače”. U društvu gde i poštarska uniforma zrači državnom nedokučivošću, preko noći je stasala i iz noći sa plenom izašla klasa “folklorista”, s tolikim plenom i zaslugama da iz njihovog otrovnog humusa slobodno započeti mogu neka nova beščašća. Iako ne prestajem da se ježim, gledam na televiziji – “medijskoj kapiji grada”, svečano dodeljivanje ovogodišnjeg “Oskara popularnosti”! uspešnim pojedincima i radnim kolektivima regije koju, da ne bih ispolitizirao priču i čarnuo u ranu, neću ni da imenujem. Elem, u oblasti kulture, odlivak mišićavog Oskara sa licem debeljuškastog anđela dobio je muzej “Ras” i, Opštinsko veće. Bez zle namere, a pošto se ovo priznanje dodeljuje po kriterijumu estradnih aršina, preskačem granicu dobrog ukusa i ležem pod rudu radoznalosti, i pitam: za šta su to ova dva “uljeza” dobila “poverenje i čast”? Muzej Ras, u tekućoj godini, izveo je dva “podviga” i postao jedan među najpopularnijima u oblasti kulture. U potpunosti se slažem da je za ove svoje podvige Muzej i pre Oskara bio jako popularan: dve izdavačke “fleke” muzeja – osakaćena knjiga Ejupa Mušovića i oskrnavljena zaostavština Omer-efendije Koničanina, – biće zauvek od naučne javnosti tretirane kao kukavičja jaja iz kojih će se nekad, zasigurno, izleći lešinar. Ne bi bilo u ovome ničeg strašnog da se priznanje Muzeju dodeljuje “retroaktivno” za rezultate koje je, upravljajući muzejom postizao poštovani profesor čije je delo, osakaćeno, postalo znakom vladavine nebrige za istinu koja nije u mogućnosti da se brani niti od “priređivača” distancira.

DRUGA FIGURINA ovog nabildovanog mutanta i atlete iz naše ulice, postala je telohraniteljem na ulazu u opštinsku zgradu, u kojoj još uvek stoluju oni koji su tamo ušli na način u mirnodopskoj istoriji ovog grada nepoznat. Dakle, Oskar popularnosti pripao je “najnepopularnijem” opštinskom rukovodstvu: zbir osvojenih glasova svih članova Veća na prošlim izborima ne prelazi broj članova njihovih kućnih saveta. Neću da neko pomisli da na ovaj način bezuslovno branim prethodnu vlast kritikujući ove koji su je zbacili, samo ukazujem na, s jedne strane, “povlašteno korišćenje prisile” u zauzimanju pozicija, i, s druge strane, na uskraćena elementarna ljudska prava. E, ako su ovo ti rezultati, pitam se ko je Oskar? Kakva su njegova politička ubeđenja, za koga glasa, za koga radi i kolika mu je plata? Ako ovo nema veze ni sa ovima na vlasti ni sa onima koji su s vlasti zbačeni, onda je problem duboko u temeljima naše društvene, političke i moralne neprincipijelnosti. Ucenjivost ostatka jednog naroda ovde je očita, a odlivak ovog “zlatnog dečka” sa dignutim rukama, liči mi na bezuslovnog kapitulanta, trojancem manjinske “političke i duhovne nemoći”, agresivne medijske premoći estradnih predradnika diktature. Bez obzira, “žiri” koji ovako “glasa”, makar i za estradu, ne zna šta čini! Baš, neću da verujem da je našem gradu preko noći svraka ispila pamet i da je, opet preko noći, zaboravio ono što ne sme da zaboravi. Strašno je da grad, koji postoji preko šest stoleća, dogura do ovog znamena kiča. Uzevši u obzir političku situaciju u društvu, pa i isključivost svih struktura na vlasti prema alternativi, antagonizam i rivalstvo između pozicije i opozicije, – ne verujem da se može ovoliko tvrdo žmureti nad činjenicama. No, izgleda da su neki od žmurenja i oslepeli, od bljeska i treska. Ako se baš mora, neka bude ovako kako je, ali ne za mene. I, dokle? Hoćemo li i dalje, zvanično, štrecati od ovoga što je gola stvarnost, što je već došlo i što će jačati, svakim trenom, u nanosima kiča! Ponovo, na stranoj tv-stanici, gledam dobar i opširan dokumentarac o sudbini rumunskog predsednika i njegove žene. Posebno mi se u dušu ukopavaju trenuci pred smaknuće, i sećam se, kao ošinut, onih direktnih prenosa događanja u Rumuniji, snimaka nađene, inkriminisane robe u stanu porodice Čaušesku. I sad se ježim nad tih nekoliko flaša viskija koje stoje na malom stolu, uz jednu šteku Kenta, nekoliko jeftinih parfema i tubicu kaladonta. To je ono što se nesrećnom narodu, Rumunima i nama, nudilo kao trampa za “zasluženu smrt”, ono čime se jadno, preko smaknuće medijski pokrivalo pred očima uniženog sveta. Nekad je i šibica dovoljna da nešto bukne, ako se okreše u baruthani.

NE, RUMUNIJA NIJEta baruthana. Čak ako je i bila, barut je bio vlažan. Mi smo ta lomača. Kod nas je, dok smo trepnuli, buknula i slama kao barut. I ljudi su od slame, i gore na svojim pragovima, na tuđim putevima, na balkanskim guvnima. I kao da ništa nije bilo, evo, javljaju se opet ljudi napunjeni slamom; a mi se nismo makli dalje od početka, – još u strahu iščekujemo da neko kresne šibicu. Našeg Predsednika danas štite svi koji neće dočekati da on “padne” sam, bolje reći cela “njegova opozicija”, njegovi mediji u zemlji, i ruski atomski arsenal kojim on u određenim prilikama voli da raspolaže. Kina nikad nije bila bliže nama nego sad kad se od nje sve ubrzanije udaljavamo. Klinton ima Moniku a naš Predsednik kosovku devojku. Monika je takva kakva je, ali o našoj divi dvorjani s razlogom šute. Klinton će odgovarati zbog odnosa s Monikom. Zbog obraza naše devojke ispaštaće ceo narod. Rusija je, kažu, danas siromašna i vrlo moćna vojna sila koja jedva “čeka da pomogne” malo posrnuloj našoj zemlji, i sačuva sebe od raspada. Rusko uspavano oružje jeste moćno, kao i epska snaga ratnih bukača u našoj zemlji. Ratničko raspoloženje koje curi preko usana nabildovanih političara sa raznih tribina, liči na pometnju pred vojnu majsku paradu, na čijem čelu klimara onaj guslar na putu za Karlobag. Ako Rusija kaže “njet”, znamo šta će se desiti, kažu političari. Samo niko nam ne kaže šta će se desiti ako majka-Rusija kaže “Yes”! A hoće li Rusija, ipak, reći “njet”? Naravno da neće. Zato se, bez obzira na otezanje, moramo nadati najgorem. U tom slučaju, oni bivši zavojevači pohitaće iz skupštinskih klupa na teren, odakle su nedavno sa druge kote, samo presvukavši haljine, ušli na velika vrata Miloševićevog carstva, baveći se uzgred finijim stvarima, fudbalom, filmovima, i opštom pljačkom. Kabinete, portfelje, ministarske i poslaničke mandate i imunitete, amandmane i zakone, ova gospoda će potrošiti i zaboraviti, kad izgura na ulicu il ugura u šume. Kao što rekoh, rusko “njet” se nije čulo, i hvala Bogu, niti išta strašnije iz vazduha. Odahnuli su nabildovani spikeri režimskih stanica i opustili noseve.

SLUŠAM NA DRŽAVNIM razglasima, umesto EPP programa, patriotske pesmice koje nas čuvaju da ne zalutamo u nepatriotizam. Kao nekad šumskim narodno-oslobodilačkim stazama, utabanim putevima “savremenog socijalizma”, samo što nismo zakoračili u blagostanje opšteg pluralnog nerada po potrebama svih srećnih subjekata. Jedina tekovina tog “zemljotresa”, kojeg skoro nismo ni osetili ali koji je, sad vidimo, bio katastrofalan, jeste da je dovršeno ono što je samo vreme načelo. Porušeno je sve što je bilo staro, da sad izgradimo novije. Graditi novo uvek je bolje no čuvati staro. Ovo me podseća na epsku i istorijsku dosetku onog guslara-poetu-ratnika, gradonačelnika i rodonačelnika filozofije nužde: “kad ne može biti tvoje, sruši kao da je ničije”. Napor kojeg, posle mirnog rešenja krize iz vazduha, naš Predsednik ulaže obilazeći “zemljotresom” pogođena područja, zavređuje pažnju, i predstavlja prekretnicu u rasterivanju nagomilane ratne psihoze u narodu koji je hrabro i dostojanstveno pregrmeo jedan težak potres. Vidim, u dugoj reportaži, ko zapravo muti vodu, ko koči sa izgradnjom i šta je tome cilj. A vidi se isto tako da naš Predsednik ne samo da zna sve o izgradnji, zidarstvu i mostarstvu, nego se vide kako se on umalo i sam ne prihvati lopate i mistrije. U zemlji je relativno mirno, daleko je prvi a još dalje trideset i prvi u mesecu; o izborima i nekim vanrednim istorijskim događanjima zasad ne treba ni sanjati. Pruge rade, autobuske relacije su uspostavljene sa okruženjem, vrtimo se putevima kao ovce oko guvna. Avioni lete, jesen ide Dunjo moja, staž teče, osiguranje raste, i bliži se zima. Kad dobro razmislim, što je vrlo teško i naročito tugaljivo, otprilike mogu da pogodim gde je naš Predsednik. Tu je! Nije otputovao nigde, zasigurno, jer da je, pao bi i sedmi Dejton. Tu je, osluškuje šta radi narod. Pišti li, kuka li, jadna li mu majka. I otpušta svoje posilne, one užarene do ušiju, nekoga tamo u Rim, nekog u Španiju, a nekoga na ulicu. Elem, tu je i radi. Kad On kaže Yes, odleže zemljicom Rusijom staljinističko Njet, a to znači da smo propali ako nas ubrzo ne okupiraju naša braća Rusi, imperijalno i zaštitnički, zauvek.

SKORO SVA IMENAfirmi spisana su latiničnim pismom, a vlasnici njihovi i obrtnici izbegavaju reč “politika”, koja se ovde tretira kao čin velikog poslovnog rizika. Elektronski mediji uveseliteljnim emisijama uspavljuju radne mase. Sve liči na nedavnu bratstvo-jedinstvenosnu prošlost. Takve prošlosti naši narodi su se odrekli uz velike zulume, a opet će je “izmisliti”, uz velika odricanja. Zuluma je previše, a odricanja malo. Čeka nas još groznije i neljudskije sutra. Kandidata za ljudskiju budućnost i njenih restauratora ima premalo, a onih koji bi da zaborave na “blisku prošlost” u kojoj su se “rodili” kao spasioci, ima sad-zasad previše. U prilici sam gledati kako se razni preprodavci i špekulanti, obično na trotoarima, rasprše kao jato golubova pred nekim sumnjivim, službenim licem. A tako mi je žao starice, sa slogom belih džempera preko ruke, koja pada niz kameni sklad pred zgradom opštine i odire dlanove do kosti, bežeći pred nekim koga s lakoćom, uvežbani crnoberzaši prepoznaju i po mirisu. Sedim pored nje dok briše krvave ruke. Steže mi se duša, i da imam para u ovom trenu kupio bih sve džempere sa njenog krila koje podrhtava, u koje kapaju njene sitne suze, grke i stare kao kapi iz drenovine, zatanjajući u belo pletivo. Na pijaci, koja je najveći “sivi kombinat” ove regije, ima tezgi, a vlasnici njihovi su oni koji na njima ništa ne prodaju, ali tezge pod kiriju izdaju, uzgred radeći u državnim službama. Ti znaju šta rade, a starica ne zna. Ona sem svojih ruku, kojim plete, drugo i nema, pa su joj ruke i alat i tezga i zagrljaj. Ruke ispružene. Njeni ručni radovi njeni su ovozemaljski jadovi pred kojim i stranac zastane kao pred afričkom maskom. Kad prolazite čaršijom pogledajte ima li preprodavaca cigara na mostu i u parkiću. Ako ih ima, stanje je redovno; kad nigde ni jednog ne vidite, znajte da je u kasabu bahnula nevidljiva “patrola”, kao dokaz pravne države. Kad se dim sa ratišta podigne prvo se nazru ruševine i obudaleli psi, a ne mrtvi vojaci na bojnom polju. Oni su pod zemljom, na tajnim spiskovima vojnih ureda, u žalosnicima svoje rodbine. Četrdesetak hiljada ljudi u vojničkim čizmama ratovalo je u odbrani dedinjske politike: “Mi nismo u ovom ratu učestvovali, a nije ni Država”. Članovi te armade, sakriveni iza rodoljublja, iza svetinje i oklopa, kojim zle čini Alijanse ne mogu ništa, nisu ratovali protiv “zlikovačkog NATO-a”, nego protiv manjinaca koje, ponekad, i državni mediji nazivaju svojim građanima. Ona druga Država, koja nije obula čizmu, koja se nije zakopala u rov, šutke, uz bol i osećanje nepravde, popunjava šupljine u redovima na terenu misleći da svoje sinove šalje u sveti rat protiv omraženog ostatka sveta, a ne protiv svojih komšija.

I SADA SE TE DVE DRŽAVEspremaju za novi rat, za borbu protiv zabluda i sopstvenog straha. Sačuvati Pokrajinu znači sačuvati teritoriju, a ne i manjince koji žive na njoj. A teritorija se može sačuvati samo progonom onih koji na njoj žive. Tako sačuvana, obezljuđena i preorana što sa zemlje, što iz vazduha, utvrdiće suverenitet Nove Države nad čistim bezvazdušnim prostorom. U medijskom mraku, bez sigurnih svedoka, pod udarima NATO snaga, kao pod dimnom zavesom i zaštitnim kišobranom, armade restauratora novog yu-poretka bacaju svoje čini na već obeščašćenu svetu zemlju. Svedoka je mnogo. Što živih, što mrtvih. U izveštajima “zlikovačkog NATO-a” nabrajaju se uništena borbena sredstva i objekti, a nigde se ne spominje čovek, osim kao kolateralna šteta. U izveštajima domaće odbrambene tv-informatičke kamarile, nabrajaju se uništene “zlikovačke rakete”, ali se nigde ne spominju jedine žrtve sukoba: Manjinci, građani SRJ. Hladnokrvnost sa kojom naš Predsednik iznosi broj uzaludnih smrti podelivši ih na “civilne i vojne”, zaprepašćuje. Toliko nadmenosti, bezosećajnosti i neodgovornosti na jednom mestu, u jednoj rečenici, podneti može samo neko ko više ne pripada narodu, nego istoriji beščašća. Mistika koja prati ovaj narod, na kosovskom polju survala se u običnu jamu koja će dugo zaudarati na sram i čekati novog iskupitelja, na svetom tronu, da odatle izgovori “istorijske reči”. Pošto za dugo, ili nikad, nijedan naš Predsednik neće kročiti u južnu pokrajinu, zabavljen izgradnjom i obnovom imperije i porušenog ostatka komunističke infrastrukture, javljaće se zato misionari, tajni poverenici i specijalisti za našu svetu zemlju. Već čujem, do jučer zagluhle i neme, glasove pisaca i intelektualaca koji mole da se prognani ostatak nesrećnog naroda vrati u pokrajinu, prvenstveno “oni pošteni” koje su, valjda zato što su i bili pošteni, zaštitnici poretka i Njegovog imena prognali iz svojih domova. Sad i raštimovana režimska propaganda, do jučer neprikosnovena u grlatosti protiv zavereničkog sveta, iako ruinirana, koracima begunca sa mesta zločina hvata se u orno kolo suživota, onde gde za mnoge više ni života nema. Ostale su joj, valjda, još samo reči za preživljavanje, koje mogu biti gorke, ali ne i ubojite. U krvavo sklepanom miru, koji je već pod zaštitom Ujedinjenih nacija, odvijaće se dugo život na razrovanim putevima, zaobilaznicama, sakatim mostovima. Putevima do dalekih provincija valjaće se jadna budućnost, a invazija “slobode” na našu učaurenu Prestonicu odigraće se pre no što propadne i ovo malo puteva i narodne imovine koja se zove: trpljenje.

ZA OVIH DESETAK DANAvazdušnih napada, po saopštenju bosanskih medija, odavde se iselilo oko osam i po hiljada ljudi s greškom u imenu. Dok još toliko čeka da pribavi potrebna dokumenta pa da pođe u muhadžerluk. Sarajevo javlja: oni koji se bave prihvatom izbeglica imaju problema sa nevoljnicima kojima se ni objasniti ne može da im oni ne mogu obezbediti odlazak u treće zemlje, ali ih mogu kako-tako zbrinuti. Na priču o našim muhadžerima nadovezuju se glasine o lošem prihvatu i dočeku njihovom u Bosni, o visokim cenama prenoćišta, o poraznom, nesolidarnom odnošenju Bosanaca prema našim nehajnicima. Ali najpuniji glas, čini mi se, stigao je od Alije Izetbegovića, upućen našim malim političarima. Njegov stav, jasan i nedvosmislen, konačno seče doskorašnji čvor nejasnoća oko toga: koga i koliko podržava Sarajevo, za koga je ili za koga nije. Ono bitno u ovom trenutku, kako čujem iz saopštenja, jeste da se “manjinska politika ne sme kreirati nigde drugde nego u provinciji, a od opcija “Radikalnog i Realnog”, na narodu je da izabere. Pa, između radikalnog i realnog, kako se čini, u vremenu svakog radikalizma, teško je odabrati ono čemu “nije vreme”, tj. teško se opredeliti za politiku koja “ima više šansi i koja ne obećava mnogo”, koja se “drži mogućnosti koje su male, a optimistične”, pored one koja do jučer “nije imala alternativu”. Ovo nimalo neće uticati na rešenost ljudi za odlazak. Prvoaprilski miting pokazuje da oni nemaju čega da se boje, ni paravojnih formacija ni odmazde, ni nasilnog proterivanja i oduzimanja imovine, kako se to htelo predstaviti svetu izjavama pojedinih stranačkih ljudi. Za život jednako su zabrinuti i većinski narod i narod s greškom u imenu, jednako strahuju u uslovima ratnog stanja, i zaista, bore se da pobede svoje lične i kolektivne predrasude o prijateljstvu, dobrosusedstvu i toleranciji. Bar u ovom času, kako to sa dosta respekta poručuju ovdašnji optimisti, treba se kloniti teških reči, neproverenih činjenica, i zaboraviti na državnu i jurišnu taktiku medijskog nadmetanja u provociranju bežanije. Znam koliko je odgovorno prorokovati i hrabriti ikog da odustane od muhadžerskog puta u neizvesnost, ali isto tako znam koliko je neodgovorno pothranjivati strah neodlučnih, neobaveštenih ljudi sklonih sumnji i panici. Slike muhadžera na izbegličkim putevima podsećaju me na muku onih koji su se rastali od svoje mladosti, koje je pobedila sumnja i koji se nisu oduprli utisku “skorog kraja”.

NA JEDNOM MESTU stoji zapisano: “Ne dajte svojim dragim da se rastaju od vas, od svojih uspomena, od topline domova koje će zakovati stud ako ih roblje napusti. Smognite snage, istrajte i samo dobro prizivajte, da odbranite svoje duše od muhadžerskog sakaćenja”. Ko prođe taj strašni put, više nikad neće biti onaj koji veruje ikome. Opet svi gledamo onamo odakle svako, na svoj način i iz ličnih potreba, očekuje i iščekuje milost. Iz kolektivnih “obzira”, gore po nebu tražimo, među mirnim zvezdama, već mrske nam svetleće objekte koje narod, jednim uhom prisluškujući Treći dnevnik, u polumraku svoje sujeverne političke tvrdoglavosti naziva satelitima, špijunskim očima zavereničkog sveta. Kažu, ima ih uvek, špijuna, gore na nebu, po dva-tri na mizerno bezbednoj visini. Vidiocima mrskih nam i stranih tela mogu tek sad pomoći naučnici i pesnici, oni koji su do jučer ta ista nebesa naseljavali živima u korist idealnog, ali okrunjenog života na zemlji, gde ih je počela da hvata teskoba među drugima. U ovom ratu desila se jedna, za vojevanje nezamisliva novina: ratuje se mimo linija domašaja vojničke naježene ruke. Enta dimenzija sukoba nadmaša rovovske i sve junačke spevove, prigušuje škrgut zuba i ništi vekovima skupljanu borilačku veštinu. Junačnim i hvale vrednim veštinama, prudružuje se, u mraku, otet i nečiji podrumaški, rodoljubiv prd. Bosna je zadnja zemlja nastala iskrvavivši pod vojničkom, pijanom rukom osvajača. A ovo besmisleno satiranja naroda pod vazdušnim udarima, target tv-sakaćenje dece koja već sanjaju svoje škole, i naporedo etničko čišćenje u susedstvu, – teži su od svakog materijalnog gubitka ukalkulisanog na dušu jednog tupavog sistema prisile. Žrtve “efektnih grešaka” u ciljanju meta iz vazduha jesu nedužni ljudi, stvarni i najtragičniji objekti besmislene odmazde. Nemoć pojedinca je čahura u kojoj odleže, pored zemaljske tutnjave, uplašena duša koja više nikom nije pribežište. Jedino čega se drži sada usamljeni čovek, kao plota, jeste zbir njegovih strahova kloniranih u nemoći koja prevazilazi čak i sujeverje. Oni nisu više ni naša mera prisustva na zemlji. Vezanost za život, bez obzira kako podnošljiv, i u mraku čuva nežnost onog koji pati. Rovovi se zatrpaju, “barikade” ostanu u nama. Zato sada moramo pripaziti na sopstvene, lične i građanske interese, uz neprestano podsećanje na specifikum ove regije koji je, često, državnim medijima, osnova za raspirivanje mržnje i netolerancije. Dok god se ova specifičnost ne počne uzimati kao pozitivno stanje, neće biti ni kvalitetnog života među ljudima, niti će “građanske ideje” biti to što treba da budu.

OVDE VLADA PORAŽAVAJUĆA apatija, a bogami poodavno kulturna. U ovu sumornost utkala se “višeglasna” politička zamuklost. Narod je, sa uvođenjem prinudne uprave, zanoć, digao ruke od “politike”. Usled neadekvatne nege, došlo je do “zamora materijala”, pomanjkanja energije i pravih motiva za kontinuirani “oslobodilački” rad. Mi smo, s prestankom rata, shvatili da od ovde od nas više ništa ne zavisi i da će svi naši problemi biti rešeni u Beogradu, za nekim stolom u nečijem kabinetu. Kad se taj beogradski ledeni breg počne kraviti, i ovde će izvesni “dići glavu”. Šta je, onda, u ovakvim uslovima, stvarni i istorijski naš interes? Pre svega, mir, ali se ni mir ni blagostanje mira ne mogu postići preko noći. Ovde se ništa na bolje ne može promeniti dok se opšta situacija ne popravi u celom društvu. Ovde je jednim činom republičkih organa volja naroda suspendovana i time su svi građani izbačeni iz okrilja građanske običajnosti koja je do tog trenutka, koliko-toliko, štitila i gradila njihov neprikosnoveni autoritet. Mi smo još uvek maksimalno ugroženi iako poodavno na rubovima brda oko grada nema tenkova ni topovskih cevi. Mi smo ostatak jednog već raseljenog i vekovima raseljavanog naroda; pa i danas, u “miru”, sreću se na belosvetskim putevima tužni muhadžeri. Zato, jedinstveni interes jest u ovom trenutku povratak dostojanstva narodu koji, kao nijedan drugi u sopstvenoj zemlji, živi bez svoga imena, bez svoje kulture, bez svojih prava. Zamislite kroz šta svako mora proći ne mireći se sa svojom duhovnom i političkom smrću. Zato što je preživeo golgotu, ovaj narod skupo plaća i svoj goli fizički opstanak. Tek sada je lako objasniti i onom ko dosad nije hteo da čuje, tu famoznu “nacionalnu zatvorenost ljudi s greškom u imenu”. To zatvaranje, u kontekstu iznalaženja istorijskog pribežišta, rezultat je agresivne politike Beograda prema provincijama u dužem vremenskom periodu. Proces nacionalne homogenizacije zahvatio je i nas, i to je naš odbrambeni stav pred pretnjama šovinizma, pred pretnjama raznih vođa koji, preko naših leđa, šire svoju imperiju i ujarmljuju sopstvene narode. Ako nekom još uvek ovo stanje liči na “zatvorenost”, utisak je lažan. Pre bi se moglo reći da je to grč i strah od otvorenosti i iskoraka. Moram ovo reći iako mislim da će se mnogi ovde naljutiti: strah je gospodar ovih prostora. Zato i većinci u ovom trenutku moraju da se približe sebi i svom nauku tolerancije, tj. svome umeću življenja sa drugima, a oni su daleko od sebe ne zato što su daleko od drugih, nego što su preblizu vlasti.

DUGO VREMENA, iz centara moći, nama se nameće naša “sopstvena slika”, nameće nam se ono što mi nismo i što ne treba da budemo. Aktuelna politika u jednom delu zemlje priznaje i poštuje “volju” naroda s greškom u imenu, u drugom delu ga ignoriše, zapostavlja i zlostavlja. Kako u takvim uslovima odgovoriti drugačije nego ignorisanjem, čak na svoju štetu. Bojim se da nema tog interesa, ni većinskog ni manjinskog, koji može izmiriti “posvađene”, ne narode, nego njihove vođe. Zato, voleo bih da svi pobedimo svoje predrasude, još jednom “pustivši da čovek u nama”, po svojoj savesti, izabere drugog čoveka, komšiju i prijatelja, za svoj oslonac na putu ka novoj i velikoj kući tolerancije, ka sopstvenoj duši. Možemo pretpostaviti koliko je u ovom trenutku gnevnih ljudi, manjinaca i većinaca, čije su sudbine tako tragično “isprepletane” da je mir među njima samo pretpostavka optimiste koji, sa distance, gleda na normalizaciju stanja u regiji. Gnevnih ljudi sve je više i u Državi, mimo onih demobilisanih ratnika koji, u suštini, traže samo isplatu “naknada za smrt”. Ispostava računa državi koja ih je privolela rodoljublju, ima svoju cenu i, kako kažu sami protagonisti priče o ratu, nema veze sa politikom. U trenutku kada država namiri račune prema “obveznicima” stvar će pasti u zaborav, ali će žrtve njihovog nadničarenja ipak biti večni svedoci njihovih nedela. Nadnice – pre bi se moglo reći prva ratna odšteta koju ova država mora namiriti učesnicima u ratu – dokaz su kraha ideje o “bescenju” tuđih života. Tuđi životi, ma kako izgledalo jadno, imaju svoju cenu. Uskoro bi se moglo očekivati da državi počnu ispostavljati račune familije stradalih vojnika, rezervista i građana iz rubrike “kolateralci”. Uvek je kriv onaj koji je poražen; sa utvrđivanjem količine poraza ove vlasti, biće sve više i grehova koje ona treba da iskupi. Država danas nije ona od pre ovog rata, jer procesi koji se odvijaju u njenoj unutrašnjosti nisu puki zahtevi lokalne opozicije za uskakanje na vlast, nego su oni koji, polako i nevešto, oslobađaju građane straha od represije zbog iskazivanja opšteg nezadovoljstva i ne mogu se okvalifikovati kao secesionistički. Peticija za ostavku predsednika, koja se potpisuje negde javno, negde tajno, u organizaciji opozicije, zaobilazi nas ili se bar ovde o njoj ne čuje ništa. Oprez lokalnih partija je očigledan s obzirom da im je Kosovo pred očima. Ljudi se ovde još sećaju otmica, ubistava, premlaćivanja, pljački i proterivanja, još uvek se sa strahom izbegli vraćaju u svoje kuće gde ih, po ionako propalim firmama, čekaju otkazi i popreki pogledi jednih i drugih komšija i sugrađana.

VIDIM, NEĆE nam pomoći nikakva lokalna vlast, čak ni “naša”. Fundamentalni problemi i pitanje našeg statusa biće rešeni samo na višem nivou, u institucijama novog sistema. To se ovde već zna, i teško da se može taj osnovni problem trampiti za neku, ili nekakvu, komunalnu vlast. Politički analitičari češće ovaj kraj tretiraju kao moguće žarište, a ne kao regiju kojoj treba pomoći da izađe iz užasa. Istina leči, ali ne sprečava. Pitanje Crne Gore, smatram, rešiće se preko naših leđa, kad će na kraju krvavog pira samo sveži grobovi čuvati palanačku toplinu. Manjinske partije su sve udaljenije od Sarajeva, dok je Beograd sve bliži provinciji. Zabrinjavajuće stanje netrpeljivosti među ljudima, reprodukavano u državnim medijima, identifikavano je s nacionalnim partijama, programima i njihovim vođama. No, suživota je ovde bilo uvek, bar u onom minimumu tolerancije i uzajamnog poštovanja, što je dovoljno da nas sve sačuva od brutalnosti nacionalističkog razračunavanja jakih i slabih. O nama se isključivo može govoriti kao o slabom, nejakom ali iskrenom “učesniku”, ne u sukobu, nego u dokazivanju lojalnosti. Naša stvarna snaga je u trpljenju i oprostu, čak i zaboravu. Kao narod pod istorijskom hipotekom, pod “turskom krivicom” i “bosanskom”, mi svoj opstanak zasnivamo na umerenosti, političkoj i duhovnoj koegzistenciji i pluralizmu. Primer za to su izjave verskih predstavnika koji nikada, ni jednom rečju, nisu prekoračili prag duhovnih nazora, ljudskih obzira i svetovnih obaveza. Takva nas duhovna harmonija, koja se zlonamernima ne da videti, čuva čak i od ilizija da možemo sami promeniti svet, pa i sebe. Pošto ovo više nije Država pre ovog rata, menjaće se stvari na bolje u korist svih njenih građana, kažem građana jer samo na tom putu svako može susresti sebe, naći meru svoje pravde i biti od koristi drugome. Dok god vlast bude isključivo partijska ili, još gore, etnička, ove će mesto i dalje biti samo crna rupa koja guta pojedince i njihove nazore o zajedničkom životu, da ne kažem suživotu. Nije zaista bitno koji je, kao na popravni, predsednik vlade došao u našu provinciju, i nije bitno je li prezuo cipele ili cokule obišavši džamiju. Savetnici visoke beogradske vlasti iz ovih krajeva, svakom vizitaru koji krene k nama došapnu šta se to Turcima zatečenim na ulici odmah dopadne – “ulazak u džamiju”! Nit džamija treba vizitaru, niti on džamiji. Bolje da je, i ovog puta, begradski nadglednik sakupio ovo malo preostalih i voljnih ljudi za razgovor iz drugog tabora i uradio nešto što se moralo uraditi davno: jednostavno poništi otimačinu vlasti u ovom gradu. Lepo bi bilo, uz to, po istom principu poštivanja džamijskog praga, konačno, reći šta to zaista ovim narodima fali, čega su to, i bogati i siromašni, željni.

POPRAVLJATI ZGRADE, započinjati obnovu, uređivati krovove da nam pred nadolazeće mračne, hladne zimske dane ne kaplje zavrat i da nam mrak ne ulazi u dušu – jedno je. A sasvim je drugo baviti se “nesezonskim” problemima i manjinskim pitanjem. Taj nesezonski problem i to pitanje imaju samo jedan odgovor, uvek težak kao zemlja: slobodu. Uz svakojake gladi, glad za slobodom je najhalavija. Od svakojakih sloboda, koje smo preživeli i odživeli kroz julovske blagodeti zajedništva i jednakosti, najpotpunija je ona koja nas upućuje na pobožnost. To znaju ovi u Beogradu, zato se izuvaju i prezuvaju u džamijama. Etnička mapa Države sa šačicom golorukog naroda s greškom u imenu, izgleda punija i za svet prijemčivija. Uprkos beogradskom “tetošenju provincije”, iscure iz nje njena mladost, koja se ne može ni radnim akcijama, ni prekovremenim i dobrovoljnim radom, ni ukazima nadomestiti. Uz mladost, fakat, iscure i pamet, a ove institucije vlasti, kao domovi staraca, i dalje staromodno i cokulaški uteruju nadu u mlohavu dušu i zastrašeni um. U neslobodi najgore prolaze pojedinci osuđeni za “neposluh”, za “sumnjive radnje”, za mišljenje, za otpor diktaturi i političkim praznovericama koje šire poslušnici sistema prisile. Istina, oni nemaju svojih sunarodnika u tamnicama za političke delikte, – jer, svi pripadnici naroda s greškom u imenu već su utamničeni, u kućama, školama, praznim fabrikama, okovani strahom kao neimaštinom. Utamničeni do slepoće u kojoj se ne daju razabrati pod mađijama upravljačke garniture koja brine za njihovo blagostanje. Nit viših škola, nit akademija, nit pozorišta: sve se, za sve koji ovde žive, svelo na kafanu, buvlju pijacu i na, koliko-toliko, mirne ulice i uređen park. To ovi u Beogradu – (terenski radnici hitne službe za klistiranje naroda) koji se kad dođu u ovaj vilajet prezuvaju i slikaju sa lokalnim najmljenicima, – dobro znaju, ali ne smeju preko praga građanskih sloboda, jer on znači granicu do koje se ne sme peške, preko koje se ne može bez puške, do koje smeju, izgleda, samo oni koji više nemaju ništa. Na ovdašnjim mitinzima u njihovu čast, koji liče na mitinge brzog i hitnog saziva, narod od čuda gleda okolo iščekujući opet neko obećanje koje će, kao i uvek do sada, progutati onog koji ga dadne. Opšta tragedija, umnožena žrtvama “kolateralnog štetočinstva”, (koje pamti onaj gradski “stub žalosti”) i naporedno etničko čišćenje u susedstvu, izbili su iz zatupljenog uha čak i eho poklika ili građanskog otpora. Dugo će u uhu, kao crv, raditi reči “pokajanja i oprosta”, za sve one koji “nisu imali izbora”.

ODAVDE DO ONIH”srećnih gradova” kroz koje puše mediteranska promaha i koji imaju bar po izbledelu krpicu mora u zaleđini, – kao od šale stiže se autobusima raznih turističkih agencija, kao u srećnim vremenima kad su trudbenici velike Juge letovali, barabar sa Nemcima i Talijanima u istom pesku, zakopani do grla, oko istog uzavrelog kazana. U izrabljenim zapadnjačkim autobusima, evo, primičemo se mentalnim banjama; i ne verujem da će iko iz ove šačice srećnika, među kojima sedim u istom grču, svratiti na nekakav Trg pesnika, ali će se zato čim kroči na slanjikavo tlo svako pojedinačno uvaliti u talase plavog mora, mrcine koja pesniku noge može oprati, al ne i nečije “krvave ruke”. Kod prve rampe, koja je “medijska” granica, pola u nama – pola na putu, događa se pretres; niko se ne iznenađuje, niko ne izražava čuđenje a kamo li da protestuje. “Normalna stvar” postalo je nenormalno stanje nepoverenja između onih koji ispraćaju i onih koji dočekuju goste, sa obe strane. Ne traže ovi na novoj granici sumnjive, to smo svi; kao zdravi elementi kvarljivih prtljaga hrane. Ne švercere, no većinske i manjinske “mudžahedine” koji se, kako čujem u izveštajima novinara RTS, “već bore na strani UČK”. Jeza koja prolazi kroz mene ne vidi se, ali se može čuti njeno pucketanje, pošto imam iznehatke opranu ličnu kartu na kojoj se slika razlila u veran mozaik moje duše. I njeno “secesionisano” stanje izaziva nepoverenje čoveka koji, umotan u vojnu ozbiljnost kao u feredžu, jednim okom motri na kretanje narodnih masa prema spasonosnom ostatku Jadrana i, drugim okom, švrlja po mome čelu. Kaže mi da pod hitno zamenim sliku na ličnoj ispravi pošto se uverio, pak, dobro me zagledujući, da sam to ja, samo ne znam koji: onaj, pretvoren u mozaik ili ovaj koji sedi lica ravnog kao daska. Kažem mu da ću, čim pre, zameniti to parče slike, čim ugrabim trenutak u kome ću opet misliti da sam ovo zaista ja, spreman za večnost, pokorni građanin. Opterećen tuđim nepovernjem i mozaičkim svojim likom u ličnoj ispravi, želim da izađem iz mase putnika-srećnika koji idu na susrete sa svojim iluzijama, ali odustajem jer, ipak, sećam se da sam pošao “drugim putem”, na bolju stranu, da prošvercujem u ovu našu tamu jedno novo-staro prijateljstvo i knjigu pesama kanadskog pisca koji je, ovih dana, probao da sriče azbuku našeg naricanja gostujući u kući lordova-Pavlovića. Po prašnom putu desetak autobusa, iz našeg karantina, hita ka rehabilitacionim centrima gde tavore ostaci jugo-pejsaža, u pustolovinu paradajz-turističkog osvajanja sreće nad kojom, pak, visi isukani mač i grakće neka dvoglava ili troglava ptičurima. Ljudi koji čak nisu sigurni ni da im se otadžbina proteže do tamo gde su pošli, bdiju nad svojim novim danima, zacakljenih očiju, kao da gladni zijaju u cicvaru, spremni da do ušiju zarone u mnogo-za-šta lekoviti pesak. Veseli i beli kao sir, turistički migranti ulaze u zonu jadranske omame na plus 38C dok im u očima titra neprospavana noć koja, reklo bi se, traje deceniju. Raspust iz naše tamnice dug je taman toliko da će se stići pojesti deset kila suhog hleba. Niko više među ovim desetohlebašima i ne pomišlja kud će da se vrati kad mine i ovo šparom odbranjeno građansko samodokazivanje, kad se koža počne guliti sa savijenih leđa i kad će, još slanjikavo, sa Jadrana ustuknulo Čovečanstvo početi da sabira svoje zapekle misli pred ulazak u golu zimu, koja neće biti ni skuplja ni teža, nego samo bliža kraju naših otetih života.

IZA CRNOG MORA, na sleđenoj liniji moje sudbine begunca, Budimpešta je grad velik, neosvojiv, i daleko od naše čaršije. Dubok i širok Dunav koji teče kroz grad, koji ga deli i spaja, koji ga vuče i neprestano nanosi u moje oči, mami me da skočim sa belog mosta. Budim je jedno a Pešta drugo, nekad je rekao neko. E, tu, na toj račvi vetrova, prve noći “lutamo” moj prijatelj i ja, zagledamo izloge a kao da špijuniramo stranu i nama nevidljivu vlast, skoro da zavirujemo u duše neznanim ljudima koji prolaze pored nas. Nigde policije, nigde vojske, nigde nikoga s palicom u ruci. Pitamo se, u šali, kako ovaj narod sme da živi ovako, bez zaštite svoje vojne i policijske sile. Iako pada kiša, nismo snevoljeni. Kiša pada, to znači nebo radi svoje, a ljudi pod nebom, svoje. Rano se zatvaraju kafane koje, inače, rade po ceo dan. Dosta kasno otvaraju se one koje rade po celu noć. Uglavnom, kad izađeš iz one koja se zatvara, utrčiš u onu koja se tek otvorila. Ulazimo, kao u brod, u svetlu i lepu prostoriju, u hol kafane koja liči na operu, možda i katedralu – bole nas oči od sjaja, onog sa plafona i onog ispod lustera. Suviše lepo i svečano za mlade, a tiho i mirno za starije, koji pamte neka druga vremena. Izlazimo, kao iz čitanke, na ulicu koja je već pusta. Tražimo nešto jednostavnije, nešto što ne liči na tuđe uspomene iz čitanki. Ispod male table koja visi na zidu zgrade, gori sveća nad kojom prepoznajem Mocartovu siluetu, onakvu kakva stoji iznad dvokrilnih, staklenih i teških vrata na koja smo jutros ušli i upali unutra kao u sobu gde se kiti mlada. Svi zidovi su u slikama ovog muzičkog genija, iz raznih doba. Udara nas tišina iz koje izranja Mocartova muzika, kao iz sna. Ljudi piju kahvu, zbore ali šapuću. Jedna je soba obična trgovina slatkišima, u koju može svako da uđe i da izađe kad shvati gde je ušao, kao mi koji nikad dosad nismo kročili u ovako “sladak hram za odmor duše”. U drugoj sobi je biblioteka, ne velika, valjda za “prvu pomoć “. Knjige su u njoj sve o Mocartu, pa i ljudi koji sede kao da su, upravo, došli da se poklone ili povere njemu, spokojni. Ne znamo šta da radimo, da pijemo kahvu, da jedemo sladoled ili da samo gledamo i slušamo. Pomislih, kako bi bilo lepo ovako nešto imati u našem gradu, i kao da me neko ošamari, trgoh se. Kad smo izašli, u kasni sahat, napolje, toliko je oko nas bilo tiho da sam još uvek čuo Mocartovu muziku u ušima, jasnu i meku. Ne znam koliko sam hodao kroz uspavani grad slušajući muziku večnog čarobnjaka. Ali sam zato celu noć proveo grozničavo tražeći na radiju u hotelskoj sobi neki “naš glasić”, sponu za povratak u svet naših svetih prinuda.