Share This Article
Pominjali su je tog dana kad je umrla.
Jeste se Rasema jedva udala za Nazima, s mukom. Do zadnjega trena, sve bijaše skočilo da joj razvali udadbu. Svi jezike pružili, i komšiluk i rodbina, muško i žensko. Te s ovijem se komišala, te rekla za Nazimovu majku nešto, te ljuta sirotinja, nasljedne joj boljke od oca, azgina i pesnita, vaška joj za vrat lipsala. Ada, zahajo nju Nazim i doveo je, a ona vrijedna, cakle joj oči, skakuće ko ptica, riječ ne progovara. Posenke je nekakav Nazimov svojta zaposlio u fabričku menzu.
Ovdje ne važi uobičajena rečenica bajkopisca da Nazim i Rasema izrodiše djecu i poživeše sretno i veselo u blagostanju i slozi.
Nazim ukro cipele iz proizvodnje te osto bez posla. Raška ga više nije oprala, ni ona svojta što je Rasemu zaposlio nije mogo da mu vrne tutkalo u šake. Kupio bi, na podne, po jednu veknu hljeba i odlazio pred fabriku da čeka Rasemu. Upekne sunce, a Nazim stavi onaj hljeb na znojavo čelo i čeka. Ne prođe pola godine, pade nesretnik na postelju i osuši se ko pero luka. Ode. Osta Rasema iza njega, i ostaše roditelji Nazimovi da čekaju trbuh Rasemin.
Ništa.
I vrati se Rasema u rod gdje se uz brata bijaše pribila snaha s djetetom i zauzela joj mjesto na sofri.
U menzi počeše počesto da joj namiguju radnici – navališe na tu sirotinju ljutu. Vele, da ona čuje: “Sevap je udovicu obradovat – a pogotovo kad nije rađala, valja je obradovat.” Tako, zagovaraju, a ona šuti, pogne glavu. Prvi je odvede trbuljati Hasim, šofer direktora, gore k Trnavi, bijaše kupio fiću. Kad je Hasimu dogruhla, ostrvi joj se šef tkačnice koji se s Rasemom zavlačio u magacin, među konce. Proču se za Rasemu, šutljivu udovicu što sal uginje ramenima, pa navališe majstori, fabrički učenici, kuhari, šoferi. Onda su navaljivali na Rasemu i u plavom fabričkom autobusu kojim radnici odlaze na posao, stisli bi je s leđa, u gužvi, pribijenu uz staklo.
Baš u vrijeme kad joj se umoriše one staklene oči, i kad spade na ćopavog Salka, portira, muškinja se po fabrici poče češat među noge i upijat usne pri mokrenju.
I sam predsednik fabričkog sindikata, pošto navuče svrab i peckanje, sredi s direktorom da se, po nalogu Partije, fabričke pare uplate Domu zdravlja za injekcije i da se dovede ljekar sa strane, nikako naš čovjek, da poslije ne ispriča koji su se radnici, funkcioneri, članovi Partije, sindikalci i ferijalci zavlačili među noge Rasemi, šutljivoj udovici koju sad ćopavi Salko – fabrička nula – pribija uz vrbe, kraj Raške.
Poslije su je istjerali iz fabrike, i, da je ne ostave bez kore hljeba, sredili joj neki dinar od države, kao pomoć za ugrožene – njegu.
Raščupana i gola, ponekad bi progovorila u tmuši: “Šta ću ja ovdje, ja imam njegu”. A vodili su je razni vojnicima iza kasarne i k djeci u garaže. U krčmama je naučise da pije i da pod stolovima žvaće nabrekle šoferske udove. Zamukla je tako i pila po kafanama, čekala da je neko uzme za kosu i zavuče pod sto il da se napiju i izvedu je na snijeg pa joj se pomokre na suknju od kargana i bluzu od cica ispod koje su sparušene dvije dojke koje nekad, pred smrt, snivaše Nazim, muž Rasemin.
Umrla je Rasema. Pričali su o njoj u kafani, koliko se o mejtu smije ispričati.
Jedan čovjek iz fabrike ispriča i to kako je za Rasemu izvađena njega u Socijalnom kad je zarazom posjekla tolike radnike što ostvaruju godišnji plan proizvodnje.
“Pa kako, nije ratno siroče, nije invalid?” rekao je službenik Socijalnog osiguranja onom sindikalcu što je jedva utro češanje i varnice pri mokrenju.
A sindikalac nabra čelo: ,,Da joj izvučemo neki dinar, pa stavi nešto, života ti, upiši da je porušena od zemljotresa il od poplave. Ko to gleda?”