Bivolče

Pajaz Bronja ima sedam bivolica. Kamber Kuka ima tri bivolice i jednog bivola. Amir Kolašinac ima punu štalu a seljaci s desne obale rijeke Aje liše bivolica, druge stoke i nemaju.

Mursel ih nije imao do ove subote, a onda je otišao s Hamom u Štitare i kupio jednu. Ime joj je Sula, ima crnu, masnu i debelu kožu kao daždevnjaci i ima rogove, obrnute naopako, kao guvernali trkačkih bicikla.

Hame kaže da su bivolice muslimanski krmci. I zadijeva Draga Debeloga:

– Eto, Drago, i tu smo vas nadgornjali. Ovi su naši i viši i ljepši. Baška što se muzu.

– Vala muzu. Ali mi je ovaj nešto sumnjiv. O Mursele, raspita l´ se ti o gazdi, da ne bidne kakva rđa?

– Ne bi trebalo – kaže Mursel, ali zabrinuto gleda bivolicu dok je Hame voda kroz avliju da provjeri kako ide na ularu i hoće li na nekog od nas omahnuti glavom. Bivolica ide nesklatno i mučno, kao da je Hame vuče. Glavu drži posagnutu, kapci su joj otežali od krmelja i rojeva muha. Oči su joj mutne, namreškane, kao truhle šljive požegače. Ali mama kaže:

– Uh što ima lijepe oči. Samo su joj mnogo tužne.

– Ama prava ljepotica – viče Hame. – Tek kakva će biti kad je okupamo.

Bivolice se moraju svaki dan goniti na rijeku jer one vole da se kupaju. One su porijeklom iz Indije, a tamo je mnogo toplo pa one povazdan leže i hlade se u rijeci Gangu. One su tamo svete životinje. Jadne one, kaže mama, kad su došle ovdje! Ovim našim budalama nisu svete ni rođene majke.

Amirove bivolice uđu u Aju u jedanest sati i izađu u pet po podne. Leže u vodi i puhaju. Ako ih neko uznemiri, podivljaju, zamahuju glavurdama i onda jurnu i sve živo slome i prevrnu.

Murselova bivolica nije htjela da uđe u Aju. Kočila se uz obalu, mi smo je gurali, a ona se opirala i prednjim i stražnjim nogama. Hame je odsjekao jednu granu, klepio je nekoliko puta, ali ništa nije pomagalo. Mursel je tvrdio da je još rano i da je možda voda hladna, a Drago je skinuo kapu, češkao ćelu i kudio:

– Vala brate pogan i ovaj vaš krmak. Baš se mora u vodu tjerati? Ono, ima sala na tovare i kad šine ova zvizga…

– Pa, jes. A i zbog mlijeka, – kaže Hame. – Njihovo je mlijeko gusto kao maslo. I ako ga ne ohlade, sigurno bi proključalo i vime im nagrdilo.

– Vala masno, gledao sam kod Kambera… E nešto se, Hame, mislim…da se zagaca u vir i da se zamuti, dako uđe…

– Što da se zamuti?

– Tako, brate. Krmci vole glib i blato. Ne šalim se, bogami. I ako je iz Štitara, ona se nije imala đe kupati do u onim njihovim glibištima i lokvama. U Štitarima nema rijeke.

– Hajde da probamo – kaže Mursel, zavrćući nogavice.

Ušli smo svi u vir i mutili vodu. Onma se brzo zamutila i postala mrko-žuta.

Bivolica ipak nije htjela ući.

– Ovo je neki krmak nad krmcima – grdio je Drago. – Sa l´ što džabe okvasismo gaće. Ima l ko kresivo?

Onda su sjeli u hlad i pušili. Bivolica je stajala na obali. Ja sam prišao do nje i ona je okrenula glavu i tužno me pogledala. Imala je mama pravo. Oči su joj potamnele kao da će zaplakati. Počeo sam nešto da joj pričam i zašao sam u vodu i to iznad vira, u brzicu, kako bih joj pokazao da nije opasna. Kad sam bio usred maha, vidjeo sam, u repuhu s druge strane, jednu pseću lešinu. I odmah mi je bilo jasno. Bivolica je osjetila vonj lešine i zato se od vode izmicala. Vratio sam se na obalu, uzeo ular i krenuo polagano uz livadu. Ona je mirno krenula za mnom. Tako smo došli do onoga zagrađenog vira koji su Beci i Hame za kupanje nagradili. Vir se isplićao i moglo mu se prići s naše strane. Polako sam zagacao. Bivolica se malko snebivala i gledala u mene kao da me pita je l sigurno, a ja sam je počeo prskati. Ona je podigla glavu uvis, zatvorila oči i okrenula se nasatice kako bih joj plećke pokvasio. Aha, rekao sam ja, onda se moramo pomjeriti iz plićaka i zaći u dubinu. Kad smo došli na sredinu vira, bivolica se počela spuštati na zadnje noge, pa onda na prednje, i legla je u vir i samo je glavu držala nad vodom. Češkao sam je po čelu i prao joj uši i rogove, a onda sam čuo kako viče Mursel sa obale:

– Ubijedi l je, Hamza, ubijedi! E, svašta sam vidjeo u ovome mome vijeku, al da svaki hajvan voli ovo dijete e to, beli, nijesam. Sojno li je, mila majko. Valja ove rijeke.

– Valja, vala – rekao je Drago, a Hame se smijuljio, gađao me sušinom i šljunkom, pa se bivolica uplašila i stala se podizati.

– Neka Hame! – vikao je Drago. – Neka, Hame, podiže je, đavo te odnio.

Ali Hame nije prestajao.